mojaprica

Drugi znak: vraćanje u prošlost.  

Sedele smo tog sunčanog aprilskog podneva na terasi picerije na pauzi za ručak. Pričale kao i obično o poslu i o deci sa kojom radimo, kao koliko su napredovala, ko je introvertan, ko talentovan i slično... Odjednom je Elen, jako uzdahnula i zapalila cigaretu što je posle sedam meseci apstinencije bilo prvi put da je vidim da puši.

 „Vidiš onog tipa tamo?“- upita ona pokazujući očima na tipa koji je sedeo dijagonalno od nas sa jednom ženom. Tip je bio srednjih godina, proćelav, ali dobro držeć. Čak bi se reklo da je imao prijatnu facu.

 „Da, pa šta s njim?“- upitah radoznalo.

 „Filipov poslovni prijatelj. Juče mi se nabacivao za večerom kod nekih prijatelja...“ – reče ona mirno. 

„O, pa znači da nisi za staro gvožđe kao što milsiš!“ – uzviknuh vragolasto. „I, kako se završilo?“  

„Sjajno! Tip je sedo pored mene, po ideji naše domaćice da se svi izmešamo, i onda  mi je govorio o stopi rasta prodaje njihovog poslednjeg programa skoro na uvo, tako da je Filip sinoć kada smo došli kući bio van sebe i masirao me skoro dva sata sa ispadima ljubomore... „ 

„Ali, šta je imao da ti zameri, ne kapiram?“ – upitah. 

„Ne znam, stvarno ne znam. Bolesno je ljubomoran... Ovo nije prvi put, već smo imali razne rasprave po pitanju kako razgovaram sa muškarcima, ili ako kasnim pet minuta s posla, gde sam bila, s kim sam bila ... znao bi danima da ne govori samnom ako bi me neki od kolega tražio na telefon posle radnog vremena ... „Šta si dogovorila, mislila si da neću biti kući, zašto od svih koleginica zove baš tebe...“ Znaš, možda sam baš takvog muža i zaslužila. Možda me moja prošlost proganja...“ 

„Ma šta pričaš“ – prekinula sam je, „kakve to sad ima veze?! Hoćeš sad zbog lude mladosti, ostatak života da provedeš u zatvoru? I uostalom, šta znači danas luda mladost.  Klinke se krešu na svakom ćošku svakodnevno, menjaju partnere kao gaće, a ti se stidiš svoje „lude mladosti“ što si možda imala tri, četiti partnera... 

„Trinaest, četrnaest... I veruj mi nisam ni sigurna u tu cifru, a ne mogu ni svih imena da se setim...“- reče ona odsutno. Pa, moram priznati, bila sam iznenađena ali nisam htela da ispadnem malograđanka koja se šokirava na tu cifru, uostalom tako uobičajenu za današnje devojke... 

„Pa...dobro, neka je i trinaest i četrnaest, pa šta... to mu ne daje za pravo da te šikanira do kraja života!“ „Ma ne mora on da me šikanira. Dovoljna sam i ja sama sebi po tom pitanju. Grize me savest i mislim da me bog kažnjava zbog mojih greha i zato mi s vremena na vreme namesti neku lekciju sa Filipom...“ – a onda se odjednom prenu sa nekim sjajem u očima i reče odlučno: „ Ali, izdržaću ja, veruj mi. Očajnički sam želela da se udam i da imam decu, tražila sam baš muža koji nije mlakonja kao što su bili tipovi sa našeg fakulteta, muža koji će mi biti oslonac u životu, koji će znati da zameni osigurač, ili slavinu i to valjda ide uz sve to... Što sam tražila to sam i dobila.“ 

„Da, to je  to. A šta ja da kažem? Ja nisam ništa proživela pre udaje, jedan momak 6 godina, prva trudnoća, brak... Misliš da sam srećna sa Emanuelom? Misliš da on naročito ceni to što sam bila „netaknuta“ pre njega. Ne, draga moja..Imam utisak da se ponaša prema meni kao prema svojoj ličnoj svojini, kao prema komadu nameštaja. Gle ovde je moja fotelja, tu su mi i papuče, daljinski od televizora, ovde moja žena, ovde moje dvoje dece, sve mi je tu na dohvat... Ti ipak imaš makar sećanja... Tebe su makar mnogi muškarci voleli...“ 

„Ha! Voleli!?“ – uzviknu ironično. „Misliš voleli moju ljušturu! Voleli ono što ja predstavljam! Voleli da me slome, da me imaju! Ne, moja draga, nemaš za čim da žališ, veruj mi. I pored tolikih muškaraca ja ne znam šta znači biti voljena...“  Nastala je neprijatna tišina. Elen je pozvala konobara, pauza je bila gotova... Tip koji joj se nabacivao nam je dobacio „zavodljivi“ smešak u prolazu. Verovatno je i on bio oženjen a tražio nešto drugo. Pitala sam se da li uvek žudimo za nečim što nemamo. Meni se činilo da Elen  ima sve, ili makar više od mene, a ipak je nesrećna. A da li sam ja imala pravo da budem nesrećna? Setila sam se na momenat lude mladalačke ljubavi prema Emanuelu i ludosti koje je on činio za mene. Bila je to ipak ljubav, znam da sam bila srećna. A da li sam još uvek?  Petak  je bio dan kada je Filip igrao tenis sa drugovima a Emanuel je otišao na službeno putovanje. Elen me je pozvala da sa decom dodjem kod njih na druženje i večeru. Spremala je pite sa mesom. Klinci su bili oduševljeni što će provesti celo veče zajedno. I oni su voleli naša retka ali duga druženja koja su znala da traju i po nekoliko sati.  Kada smo nahranili klince i smestili ih u dnevnu sobu da gledaju jedan dugometražni crtani film, sele smo u trpezariju i odahnule. 

„Konačno! Malo vremena za nas!“- rekla je. „U to ime da nazdravimo“ – i otvorila je flašu šampanjca.  

„Opa“- uzviknula sam. „Počastvovana sam“.  

„Za sve prošle ljubavi“- podigla je čašu. Nasmejala sam se.

 „A čemu ja da nazdravim?“ – upitala sam je. 

„Za sve buduće ljubavi“- rekla je jedsnostavno i raširila ruke kao da se to podrazumeva.

 „Pa, ne znam baš da li nam to treba...“ – pokušavala sam da izigravam glas razuma.

 „Ma, daj, nemoj sve tako ozbiljno da shvataš. Malo se zezamo, pa šta?!“ – nasmejala se. „Mada, kada pomislim da ću čitav život provesti pored Filipa...“ – zastala je, „ne znam... stvarno ne znam šta da mislim...“

 „Hej“, - pokušala sam da promenim temu, „zar nisi rekla da si ga sama birala i da sada moraš da progutaš svoj izbor?!“

 „O, da, da ... bez brige, znam šta sam rekla i zaista to mislim. To je to, sama sam htela , samo što se to što je bilo nekad pretvorilo u nešto drugo što ni u snu nisam sanjala. Hoćeš da ti priznam da sam ustvari prilično glupa!“ 

„Ne moraš ti meni ništa da priznaješ draga. Glupa... ha, a ja sam kao bila pametna... Ne, samo mislim da nekad u životu ne napravimo baš najbolji izbor, ili procenu. A i kako bi sa 23,4 ili 5 godina mogle da napravimo dobru procenu. Da smo znale ono što znamo sad verovatno bi nam izbori bili drugačiji, jel tako?“ 

„Ne podsećaj me na izbore, molim te... Imala sam izbora... A i birala sam kad pogledaš cifru... Al nećemo sad o tome jer ću se ušljokati od šampanjca.“ „Ustvari“ – nastavila je posle kraće pauze zamišljeno, „ bilo je i takvih izbora gde sam uporno bežala od ljubavi.  Neverovatno...ali čim bih skontala da me neko voli ja sam bežala... Znam da su  mene voleli njih nekoliko ali ja nisam njih. Kad se samo setim jadnog Nikole kojeg sam mesecima zamajavala da me zabavlja, izvodi, šeta ... a kada je posle nekoliko meseci siromah pokušao da me poljubi, odbila sam ga s čuđenjem: šta ti je, mi smo samo prijatelji...Ili siroti Žan koji mi je čak i prsten kupio, doduše srebrni, a koji sam ja u naletu besa, jer mi je bio dosadan, i ta njegova pažnja i pokloni, bacila taj prsten pred njim i tako mu dala do znanja da mi više ne dosađuje.“ Za trenutak je zaćutala a i ja ne znam šta sam mogla reći na ovu samokritiku, ja nisam mogla da biram, ne znam kako izgleda to kada imaš više prilika. Možda je i bolje ... Nisam imala za čim da žalim ili sam imala sreće pa sam iz prve naišla na „Gospodina Pravog“. Da li zbog šampanjca ili zbog teskobe Elen je nastavila da se ispoveda. Rekla sam da mi je priča bila interesantnija. Nisam znala da li da je osuđujem ili da joj se divim.

 „Najsmešnija mi je bila situacija sa nekim Jugoslovenskim košarkašem,“ – nastavi ona sa smeškom na licu....“Saša nekako, ne mogu ta njihova prezimena da popamtim... Letovala sam te godine sa mamom, tetkom i rođakom u Jugoslaviji, u Puli, hotel se čini mi se zvao „Splendid“, i tamo su bili na pripremama i juniori jugoslovenske reprezentacije u košarci. Kako smo valjda bile jedine devojke svi ti momci su nas saletali,  al meni su bili smešni i nisam htela ni sa jednim čak ni da plešem u diskoteci. Taj Saša je bio najuporniji i bukvalno me je odvukao na podijum, a onda i u mrak ispred diskoteke... Malo smo se ljubakali nekoliko dana i ništa više, ali smo razmenili adrese i dopisivali se jedno vreme na lošem engleskom...“ – odjednom se grohotom nasmejala kao da se setila nekog dobrog vica.  „A onda... ha, ha,ha...Onda mi je dosadilo ... pa sam mu napisala da se udajem da mi ne piše više... Valjda je to bila mudra odluka u smislu šta mogu da očekujem od veze sa jednim Jugoslovenom,“ - i dalje se zarazno smejala da sam i sama počela da se smejem. ...  „A Posle nekoliko godina dok sam se zabavljala sa Pjerom koji je pratio sve sportove pa i košarku, a naš večernji sastanak se sastojao u tome da gledamo neku utakmicu, videla sam tog Sašu u nekom italijanskom timu... Bio je uspešan košarkaš, kako sam mogla da ukapiram... Ha, možeš misliti, a ja sam ga otkačila i verovatno više i ne zna da postojim...ha, ha, ha“ – ne znam zašto ali i ja sam se grohotom nasmejala. Da li je to zaista bilo smešno bilo je za analizu. Jer šta je to govorilo o nama, o našim izborima... Šta je to što je bilo potrebno  da oduševi Elen, da stavi tačku, da se zadrži na nekom...Možda bi neko pomislio da je nezahvalna, da je propustila mnogo dobrih prilika zbog svoje neskromnosti, a možda to i nisu bile dobre prilike... ko to može da zna... Odjednom je opet bila tužna...  

„ A tek Šarl..., divni, nežni, dobri Šarl...koji me je gledao kao ikonu...“ glas joj poprimio jedak ton a oči čudan sjaj. „I onda se često  pitam zašto sam ja prezrela ljubav muškaraca koji su me voleli.  Znaš, možda će ti ovo biti čudno, ali sad kada sve to posmatram sa ovog stanovišta, bila sam smešna klinka. Dala sam sebi reč da neću izgubiti nevinost pre 18 godine...“ – i moram priznati da sam u znak čuđenja nekontrolisano podigla obrve i otvorila malo usta.  „ ... Sve su me drugarice, koje su uveliko od 16.-te  upražnjavale seks, zezale . Zvale su me Sveta Elen, a omiljeni deo zabave im je bio kako će mi himen toliko zadebljati da će mi ga morati probijati hirurškim putem... Ha, dve od njih su kasnije imale neželjene trudnoće, abortuse i ... sada nemaju dece... 

„Užas“- stresla sam se od jeze, “vidiš da si ipak negde bila u pravu. Nemaš zbog čega da žališ.“  

„Da, ali kako se sudbina poigrala samnom. Tu toliko čuvanu i cenjenu nevinost sam onda dala prvom ološu koji je naišao a koji me je praktično silovao, a sada mu se ne sećam ni imena... – oteo mi se uzvik iznenađenja. 

„ Ne mogu da verujem“ rekla sam. „Zašto, mislim... kako se to desilo...mislim izgledalo je da kontrolišeš situaciju, emocije... sve. 

„Nemoj ništa da me pitaš, mrzim to i trudim se da zaboravim. Evo vidiš već sam mu ime zaboravila... Valjda ću uspeti da zaboravim  i sećanje na taj trenutak... Ma gluposti...Često žalim zbog te odluke. Možda bi sve bilo drugačije da sam spavala sa Šarlom kada sam imala 17 godina. Znam da me je voleo ali tada sam mislila da mogu više, da zaslužujem bolje od njega. Bio je godinu dana stariji od mene i već je ubrzo trebalo da ide u Nant na fakultet  a ja sam imala u planu Ren i nisam videla zajedničku budućnost... Jednom smo se sreli posle 3 godine. Vraćala sam se od roditelja za Ren a on je išao u Pariz... Seli smo zajedno i ...posle pola sata ćaskanja, odlučila sam da malo odspavam.  Bezobrazno sam mu stavila glavu u krilo... Nisam odmah zaspala ... Posle nekog vremena  sam osetila kako drhtavom rukom prolazi kroz moju kosu.... Sada znam da je to bila ljubav, da me je voleo ali ... tada sam bila previše ohola, već sam se kretala u „viskom društvu“ – napravila je i pokret rukama kao da stavlja navodnike, - „...nisam marila za njega, za  to što mi pruža... za ljubav ...“ – već je bila odsutna. Mogla sam je videti u tom vozu, mogla sam videti tu sliku i negde mi je bilo žao nje jer sam osetila njeno žaljenje, njeno kajanje. A sebe sam videla kao srećnicu koja je prepoznala ljubav i imala ljubav. Moji su mi problemi bili sada smešni i osetila sam olakšanje kao da mi je, po ko zna koji put,  Elen dala savet.  

„A najveća ironija sudbine me snašla sa Žeromom.“ – prenula se ona i gorko se nasmejala,  „Sećaš se pričala sam ti o njemu i mom prvom boravku u Škotskoj kada sam otišla da provedem s njim mesec dana jer je on već pola godine bio u Edinburgu na master studijama a ja mojima nisam smela da kažem da idem kod momka nego, kao dobila sam neku stipendiju, i kako sam se sve vreme bojala da će nekako doznati da taj boravak uopšte nema veze sa fakultetom...“ 

„Da, da, sećam se ...“ – ranije mi je pričala kako se tog svog prvog boravka skoro uopšte ne seća jer je bila pod stresom pa ima želju da tamo ode ponovo i svesno obidje sve te lepote. 

„E pa nisam ti rekla  da mi je Žerom možda bio prva, prava velika ljubav i to je bilo obostrano. Ali, ja ne bi bila ja,  da nisam nešto zabrljala. U to vreme su se pisala pisma. Željno sam iščekivala svake nedelje njegova pisma. Ali nekako posle povratka iz Edinburga u vozu za Ren slučajno sednem pored Kristofa Lemersiea. Ne treba da ti objašnjavam kakav je idol bio za sve nas koji smo se bavili i prevođenjem. Jeste bio čovek u godinama ali ja prosto nisam smela da propustim priliku da upoznam svog idola. Nisam imala nikakav konkretan cilj ali htela sam da ostvarimo kontakt i onda sam ga direktno pitala da li je to on i nisam skrivala oduševljenje što ja, jedna studentkinja engleskog jezika, koja bi možda mogla da se bavi prevodilačkim poslom, sreće takvo ime iz sfere prevodilaštva. Nije delovao zainteresovano više nego bilo koji roditelj i mi smo stigavši u Ren, gde je on išao zbog neke nove knjige,  popili kafu na stanici, razmenili adrese,  i ubrzo su počela da mi stižu pisma od njega čudne sadržine. Ne previše direktna ali ipak više neke opšte sadržine nego što bi to mene interesovalo. Pomislila sam „šta može da mi se desi od pisanja pisama“, pa sam mu odgovarala jer, prvo, nisam htela da ga uvredim a drugo možda sam se potajno nadala da on može da mi nekako pomogne u karijeri. Pošto je još nekoliko puta dolazio u Ren, tražio je da se vidimo. Opet sam pomislila da ni to ne može da škodi, da mogu da kontrolišem situaciju, pa sam pristajala. Izveo bi me na večeru, poklonio po neku bombonjeru,  rečnik, knjigu na engleskom... malo bi popričali, i to je bilo sve. Uvek sam ga navodila na priču o prevodima, o poslu ne bi li otkrila što više profesionalnih tajni ali ... kada je prvi put pokušao da mi dodirne ruku, zbunjeno sam ustuknula, ustala i otišla.“ 

„Uf, dobro je“ – rekoh bez daha. „Nadala sam se da nisi uradila nešto glupo zbog čega bih te prezrela. Pa ipak je on bio starac za tebe.“ 

„A, ne, nisam baš toliko glupa.“- nasmejala se. „Možda sam ispala koristoljubiva, ali glupa svakako ne.“  

„A kako se Žerom uklapa u tu priču?“- upitala sam sada već zbunjeno pomislivši da je zaboravila na Žeroma. 

„E, pa pisala sam pisma i jednom i drugom, shvataš?“ – reče. 

„Da ... i ?“ – upitah blentavo.

„I ... kada sam odgovarala Kristofu na izvinjavajuće pismo zbog dodirivanja ruke, a Žeromu napisala pismo puno nežnosti, i bezobrazluka...zamenila sam koverte.“ 

„Šta si uradila?!“ – skoro sam vrisnula. 

„Zamenila koverte. Tako je Kristof čitao nežnosti namenjene Žeromu, a Žerom jetko pismo upućeno Kristofu u kojem izražavam nadu da ga više neću videti!“ – rekla je smejući se. 

„Lažeš!“ – rekla sam u neverici. I na momenat sam pomislila da mi prepričava neki jeftin holivudski film. Što je mnogo, mnogo je. „To  liči na neki otrcani holivudki, niskobudžetni film!“ – rekla sam ono što sam pomislila.  

„Volela bih da nije istina, veruj mi jer od tada mi Žerom više nije pisao, niti je odgovarao na moja pisma a kada je došao... pa javio mi se samo da stavimo tačku na našu dvogodišnju vezu i da mi kaže kako ga niko nikad još nije tako razočarao kao ja... Tu poravke nije bilo. Malo sam patila ali sam isto bila i ja ljuta što nije mogao da mi veruje, da mi oprosti tu glupost...“ 

„Izvini, drugarica si mi, ali pokušaj da se staviš u njegov položaj. On nije tu, ti pišeš pisma drugome...“ 

„Ali objasnila sam mu da se radi o Kristofu Lemersijeu“- negodovala je. 

„To ti i nije olakšavajuća okolnost jer kad si već jednom izgubila njegovo poverenje, mogao je da veruje da ga lažeš i u vezi osobe. S njegove tačke gledišta je to mogao biti i neki mladi, lepi pastuv, a da su ta tvoja pojašnjenja samo loši izgovori.“ 

„U pravu si. Verovatno se grozno osećao. Znam da se dugo posle toga nije oženio. Srela sam njegovu tetku koja me je zaustavila u jednoj knjižari i to mi skoro prekorno rekla kao da je htela da mi da do znanja da sam ja tome kriva...“ – zaćutale smo obe. Neka teška tišina je pritisla trpezariju. Svaka je odlutala u svoje misli. Ustala je i otvorila prozor. Ja sam pomislila šta bih uradila da sam od Emanuela dobila neko takvo pismo. Da li bih bila sposobna da mu oprostim a Elen... ona je očito mučila sebe. Kao da su joj zablistale oči pod bujicom suza koja samo što nije probila branu.   

„I...“ – odjednom se okrenula, „...šta ti misliš, kako da očekujem da mi se to vrati?“

 „Hoćeš da kažeš da veruješ u kosmičku pravdu?“ – rekoh tek da prekinem njeno mazohističko preispitivanje. Da se vrati, da bude opet ona stara, hrabra, jaka Elen kojoj sam se divila i koja mi je više odgovarala.

„ Verujem u boga! On me kažnjava, sigurna sam u to.. Ali sam mu zahvalna na ovo dvoje divne dece. Sve drugo je nevažno.“ – opet je bila ona stara, odlučna Elen.  

-nastaviće se-

Prvi znak:   preispitivanje svoga braka.       

      Ipak, priča postaje interesantija od momenta kada Elen više nije imala odgovore za sve. Došla je jednog dana kod mene vidno utučena. Nikad je nisam videla takvu. Odmah sam je upitala šta nije u redu. Nije okolišala:

„Pitam se da li već prolazim kroz krizu srednjih godina?“ - rekla je više ironično.

Nasmejala sam se od srca.

„Sa  35 godina? – rekla sam tek da je okuražim da nastavi.– Zar nije malo prerano?“

„Da, možda za normalne osobe ali ja nisam normlana kao što znaš.“

 „Kakvi su simptomi?“ – upitah je sva važna kao da sam psiholog i kao da mogu da rešim njen problem.

 „Često pomislim da sam udata za nekog stranca kojeg uopšte ne poznajem. A ni on mene. Toliko smo ponekad daleko u razmišljanjima da ne znam šta nas je to spojilo. Ne mogu da se setim da smo se ijednom oko nečega sporečkali za godinu i po dana koliko je trajala naša predbračna veza. Pitam se da li je on taj koji se pretvarao da je idealan za mene ili sam ga ja nekako navela da pomisli kako sam idealna za njega.“ –rekla je u jednom dahu kao da je ovaj tekst imala oduvek pripremljen. 

„Ne znam šta da ti kažem.“- rekoh zaista zbunjena jer nisam navikla na Elen koja je u dilemi, kojoj treba pomoć.

„Nisam sigurna da nešto idealno postoji, da ima braka koji nema nesuglasica...“ 

„U pravu si... Ja u stvari ne znam kako izgleda idealan brak. Brak mojih roditelja je bio sve samo ne idealan. Svađe, tuče... A brat i ja smo samo bežali iz kuće. I baš zato sam htela da imam idealan brak, da stvorim mirno utočište za decu, da im stvorim ono što ja nisam imala...- odlutala je izgleda u svoje detinjstvo.

„ Možda zato treba stalno sebi da ponavljam: Nema veze to što više nisam zaljubljena  u muža i to što ni on nije zaljubljen u mene, i što imam raznorazne fantazije na temu kako me neko spašava iz ovog braka, ja više nisam bitna, proživela sam lepu mladost, sama sam to želela, sama sam ga izabrala, a dosta sam birala, mogu ti reći ...  Deca su važna.  Brak je svetinja i porodica je stub odrastanja dece. Razvod ne dolazi u obzir.“

 „Zvučiš kao dobra katolkinja.“- rekoh ironično.

 „Pa, ja to i jesam više nego što možeš da zamisliš, inače ne bih trpela sve ovo što trpim tolike godine.“- zvučala je sumorno tako da sam brzo tražila šta ću da lupim kako bi je oraspoložila i skrenula temu.

 „Vidi, drugarice, treba da se zaljubiš i sve će biti O.K.!“ 

Nasmejala se slatko ali se brzo vratila senka na njene oči. 

„Kako da ne, da dam najbolji primer svojoj deci. Samo mi to još fali. A i znaš kakav je Filip... Sem toga ne mogu ni njega da opskrbljujem redovnim seksom a kamoli još i ljubavnika. A i nemam vremena...“ 

Pokušala sam da izvadim situaciju. 

„Ma milsim, onako samo platonski, ne isprave...“

 „Da, da, nije to loša ideja, samo da mi se ne uvrti u glavu...“

 Otišla je ipak raspoloženija nego što je došla.  Često sam se vraćala na onu njenu rečenicu o tome kako razvod ne dolazi u obzir. Nisam mogla da verujem da danas neko beži od razvoda.  Mada i sama nisam imala „idealan“ brak, (ako ko zna definiciju idealnog braka neka mi javi), nisam želela da dozvolim da me to potpuno uništi. Priznajem da sam i sama više puta pomišljala na razvod ali kada bih videla kako deca vole svoga oca, odustajala sam od toga... Ne, to ne bi bilo dobro rešenje za njih. A za mene? Koga briga! I razvod je danas postao stereotip. Ljudi su počeli da se razvode zbog svega i svačega. U odeljenju moga sina ima više dece razvedenih roditelja nego iz srećnih porodica. Stereotipi...  Zar nije i to bio stereotip „deca ne smeju da ispaštaju“, „trpim sve zbog dece“..., „brak je svetinja“... Pa taj stereotip se još u vreme naših majki skoro izgubio. I bez obzira koliko je bila samosvesna, jaka ličnost, dobar animator, istrajna u svojim projektima, Elen je ipak bila staromodna baš kao i ja. No ni sama nisam mogla da se pohvalim iskakanju iz stereoptipa s obzirom da mi je moj muž bio prvi i jedini muškarac u mom životu, ali ovo je zaista bilo nespojivo. Elen, senzualna brineta španskog porekla, odrasla u velikom gradu kao što je Brest, studirala u Renu, proputovala pola sveta sa svojom amaterskom pozorišnom trupom, radila kao voditelj na lokalnoj televiziji, a ta kategorija ljudi, zna se već, možda još jedan stereotip, ali je više nego raspusna... šta reći sem - nespojivo.  

Sledeći put kada smo se našle nasamo kod mene na kafi, opet smo potegle temu braka i bračnih drugova.

 „Ne mogu da ti opišem koliko mi ide na živce kada ga vidim kako posle ručka zauzme pozu ispred televizora i ostatak dana se ponaša kao komad nameštaja, menja programe po svojoj želji, nas i ne pita da li bismo išta gledali a kada poželim da izađemo, da pogledamo neku predstavu ili neki film, obavezno je umoran...Prosto ne daje šansu našem braku. Tonemo sve dublje...“ rekla je Elen tačno ono što bih ja rekla za svoga muža.  

„Po tom pitanju nemam šta da dodam. Imam istu sliku, kao da gledamo isti program na televiziji.“- nasmejala sam se gromoglasno.

 „I šta ti misliš, koje su granice dokle se to može izdržati?“ – upita me Elen. Bila sam nespremna. Slegnula sam ramenima.  

„Možda dok nam ne ubiju potpuno volju za životom, pa se mi  pretvorimo u krpe za čišćenje a onda oni ne zadovoljni našim izgledom i odbijanjem seksa,  nađu lepe, mlade, doterane i namirisane ljubavnice kriveći nas kako smo ih odbile.“ – reče ona,  a ja sam je samo skrušeno slušala pognute glave.

 „Znaš, možda ja i nisam mnogo pametna ali sam pročitala mnogo knjiga i gledala mnogo filmova na tu temu. Uvek je žena ta koja se kasno probudi.“  U tom je ušla Zoe, moja ćerka, zagrlila me jako i upitala:

„Mamice, što si tužna?“ Prenula sam se iz tog polusna, nasmejala se nežno i rekla:

 „Nisam tužna dušo, samo sam se nešto zamislila. Hajde vrati se kod društva da se igraš, imate samo još malo vremena...“ – poljubila me je jako i otrčala nazad u svoju sobu.  

„Vidiš“ – rekla sam. „Oni nam ne daju da posustanemo.“

                                        -nastaviće se-

Kako sam odlučila da napišem esej o krizi srednjeg doba? Pa pročitala sam mnogo knjiga a neke od njih su zaita bile smešne, mislim smešnog kvaliteta, koju su tretirale banalne teme i po meni, ni po čemu nisu zasluživale da ih ja ili bilo ko čita, a ipak su bile objavljene. A jedna ovakva tema zaista zaslužuje da se o njoj piše. Elem, život moje junakinje je zaista sam ispisao esej. Mislim da je potpuno verodostojan ali ko sam ja da sudim o tome.  Ja sam tu samo da ga stavim na papir.     

         Da bi ipak zaštitili njenu privatnost nećemo je zvati pravim imenom. Neka se zove Elen.        

      Dakle, Elen je ušla u moj život u trenutku kada sam bila peti mesec trudnoće i trebalo je da se udam za svog sadašnjeg muža. Počela je da radi u našem centru za mlade na projektima amaterskog pozorišta za decu. Već je bila udata i imala dvoje dece. Na jednoj pauzi smo otišle do obližnjeg kafea i malo po malo, činilo mi se da je poznajem dugo pa sam je spontano upitala:

„Vredi li da se udajem?“ 

Odgovorila mi je bez razmišljanja:

„Da, naravno, zbog toga što nosiš u sebi treba da se udaš. Dete je jedino vredno življenja.“            

Nisam detaljisala više, to mi je umirilo strahove od neizvesnosti braka, ali sam se dugo posle toga pitala kako je mogla da poveže te dve stvari:  udaju i dete. Zar dete nisam mogla da rodim i bez udaje? Šta sam dobila udajom? Moj muž je vrlo brzo posle venčanja počeo da se vidja sa svojim starim društvom, da me ignoriše, nikad nije bio tu kada mi je bio potreban ni kada sam rodila prvo dete. Sve neprospavane noći, sve temperature, sve zubiće sam odradila sama. Ali blaženstvo koje sam osetila kada me je moj sin prvi put zagrlio sa godinu i dva meseca nisam mogla da uporedim ni sa čim drugim. Shvatila sam da mi treba muž da mi eventualno napravi još jednog ovakvog andjela a da se sve lepo upakuje u društvene okvire koji će davati zadovoljavajuću sliku.                           

Elen mi je postala dobra prijateljica. Uživala sam u razgovorima s njom a naročito u pričama o deci i iskustvu sa njima. Ona mi je „bežala“ za godinu dana. Njena ćerka, njeno mlađe dete, je starija od mog sina samo godinu dana tako da sam lovila iskustva i spremna očekivala sazrevanje moje dece. Ili mi se makar tako činilo. Možda sam jednostavno bila željna ženskih razgovora, možda mi je nedostajala neka dobra drugarica koju nikad nisam uspela da steknem jer sam ih se relativno rano odrekla zbog Emanuela. Možda mi je trebala bliskost sestre ili majke, bliskost  koju nikad nisam imala jer sam peto dete u  porodici. Trebao mi je neko sa kime mogu podeliti svoje probleme... Pitati za savet... Kada bih se s mužem svađala, tako reći ni oko čega, odmah je znala šta je razlog. „Nisi mu se dala noćas?“ ili „ Nasmešila si se nekom muškarcu?“ Uvek je i za sve imala objašnjenje. Iskustvo valjda.... 

-nastaviće se-