mojaprica

Peti znak: Prevara

Bilo je užasno nevreme tog popodneva. Imala sam utisak da pada sa svih strana jer je kiša bila praćena vetrom. Potoci su se slivali ulicama. Mislila sam da niko normalan ne bi izašao napolje po ovakvom nevremenu no ja sam morala da krenem na posao. Bila je sreda popodne, deca su imala popodne slobodno od škole pa smo najviše časova imali baš sredom. Spremala sam se da krenem na posao kad mi je zazvonio mobilni. Ocrtalo se ime Elen.

„Hej!“ -Uzviknula sam, sad baš razmišljam hoće li iko normalan dovesti dete danas?! A ti, hoćeš li doći?“

„Možeš li da dođeš po mene? – upita me. „Izdala me je Buba. Evo me u Brestovoj ulici ....“. „Naravno, evo krećem, tu sam za pet minuta.“ – pokupila sam i svoju decu pošto sam morala da ih ostavim kod mame kao i svake srede popodne. Naišao je jedan komšija i prokomentarisao:

„Kako vam nije žao da izvodite decu po ovakvom nevremenu?“ – poludela sam od tog komentara.

„Da li je ikome žao mene što moram da idem na posao po ovakvom nevremenu“, pitala sam ga ali je samo prošao dalje... Mama je živela dve ulice dalje taman usput do našeg centra tako da sam decu brzo ostavila. Izašla je s kišobranom da ih sačeka. Ni ona nije mogla a da ne prokomentariše:

„Da li je zaista toliko bitno da po ovakvom nevremenu održiš koji čas?!“ – to mi je dodatno prodrmalo živce.

„Mama, molim te... ne biram ja vreme održavanja časova...“

„Dobro, dobro...“ - rekla je pomirljivo. „Neka ti bog pomogne“. Stigla sam u ulicu .... i ugledala crvenu Bubu. Parkirala sam se iza i blicnula nekoliko puta. Toliko je bilo mračno da sam pomislila da me Elen nije videla, no ubrzo je izašla iz kola i dotrčala do mene. Bila je sva mokra.

 „Hej, sva si mokra“ – uzviknuh. „Hoćeš da te vozim kući da se presvučeš?“. Ćutala je. Nešto se dešavalo a meni je kratak rez prošao kroz trbuh kao kad imam neko ružno predosećanje. „Jesi li dobro?“-upitah... Posle kraće stanke, uzdahnula je duboko i plačljivim glasom počela skoro da viče.

„Taj, skot, ta životinja, taj smrad kome pokušavam da ugodim sve ove godine, bio je nedostupan kada sam ga pozvala pre 10 minuta, a sada je u kolima prošao pored mene kao pored saobraćajnog znaka sa svojom sekretaricom.“ – preplavio je bes. „To đubre me vara sa svojom sekretaricom i nju vozi NAŠIM kolima a ja kisnem po ovom nevremenu pokušavajući da pokrenem raspalu Bubu.“ – vrištala je. „Ne, nisam dobro, nisam dobro, očajna sam i ne želim da idem kući“! Zaronila je lice u ruke i plakala. Bili su to krici povređene žene. U prvom momentu nisam znala šta da radim a onda sam je povela do svoje najstarije sestre koja je živela sama.

 „Presvuci se i odmori se malo kod Sofi. Saberi se, ja ću se pobrinuti za tvoje časove a onda ću doći da vidimo šta dalje, važi?“ – nemo je klimala glavom kao kakvo poslušno dete a ja sam po prvi put počela da sažaljevam Elen. Šta bih ja uradila na njenom mestu ne znam, ali znam da uvek imam gde da odem a ona je bila sama u ovom gradu. Nikog nije imala sem mene. Morala sam da joj pomognem.

Uobičjeni ishod petog znaka: Razvod

Da, Elen se razvela od Filipa. Filip je prizao sve svoje grehe i s olakšanjem prihvatio njenu inicijativu s tim da deca nisu smela da znaju razlog njihovog razvoda. Elen je i ovoga puta pokazala svoju veličinu i prihvatila krivicu na sebe. Rekla je deci da je ona nezadovoljna životom u malom gradu kao što je Dinan. Prošlo je to vrlo jednostavno, naizgled bez velikih bura i emocija. Romen i Melani su odlučili da pođu sa njom. Nisu se mnogo bunili jer otac im je i tako veći deo života bio stranac a razdvajanje od majke su teško podnosili i kad bi odsustvovala nedelju dana zbog nekog festivala. Elen je za prvo vreme otišla kod majke u Brest. Praktična, kakva je uvek bila, već je potegla neka poznanstva i pre odlaska iz Dinana obezbedila posao na lokalnom radiju. Neko vreme smo se čule redovno. Onda je počela era interneta pa smo se često dopisivale. Kad je Elen otišla bilo mi je užasno teško kao da mi je neko od rodbine umro. Ipak sam se s njom najviše družila ili sam se baš njoj jedino otvorila. Nikada nisam imala takav odnos ni sa jednom sestrom i moram priznati da mi je to jako nedostajalo. Život je išao dalje, Emanuel i ja smo proživljavali svakakve krize al smo opstajali zajedno. Nisam imala više ličnog savetnika i morala sam da se zadovoljim literaturom koju sam čitala i koju bi mi i ona preporučivala. Prošlo je i nekoliko godina a Elen i ja smo se sve ređe dopisivale i čule. Moram priznati da mi je na neki način nedostajala. Sada već nisam imala sa kim da podelim svoje svakodnevne nedaće, razmišljanja, sitne radosti, pročitane knjige i odgledane filmove. Sa sestrama nisam nikad bila bliska a koleginica Silvi je bila prilično plitka za neke dublje razgovore a ponekad tako dosadna da sam znala danima da je izbegavam kako bi se odmorila od njenih izliva gluposti. Recimo kad bi uhvatila jedan problem, danima i nedeljama bi to secirala na sitne komade. Jednom sam čak nekoliko meseci slušala o problemima sa zubima koje je morala da radi i ne jednom sam saslušala priču o gornjoj dvojci koju joj je predhodni zubar umalo upropastio jer je nije dovoljno napunio. A drugi put je uhvatila fobija da se ugojila (što ja, priznajem vrlo površna za spoljni izgled ljudi, nisam ni primetila) tako da mi je mesecim zavrtala džempere i dukserice da mi pokaže stomačić. Elen je za nju bila „penicilin“. Ona bi joj nešto jetko odbrusila, poput: „E pokazuj svoju zadnjicu frajerima“ ili nešto slično našta bi ona prevrnula oči u smilslu „kakva prostakuša“ ali bismo jedno vreme bili pošteđene njenih izliva egoističnog samoljublja (i naravno znam da je ovo pleonazam). Ali ta Silvi nikad nije bila dobar slušalac niti razumevalac s kojim sam se mogla popričati. E, zato mi je Elen nedostajala. Umela je da sluša, da pronikne u suštinu problema, da posavetuje... Već je bilo leto a od našeg poslednjeg kontakta je prošlo pola godine. Poslednje što sam dobila od nje je bila čestitka za Božić. A onda sam u maju otputovala na neki festival u St. Malo i srela je u Starom gradu kako obilazi tvrđavu. Kakvo je to oduševljenje bilo!

„Kler, drugarice moja! Draga moja Kler!“ – ljubila me je i grlila. Moram priznati da sam i sama bila iznenađena bujicom svojih emocija koje je ona izazvala jer sam negde iz sopstvenog sebičluka i bila ljuta na nju što me je ostavila. Ipak me je ganuo naš susret tako da sam joj uzvraćala poljubce i zagrljaje podjednako euforično kako sam ih i primala.

„Odkud ti? Divno što smo se srele! Imaš li vremena da popijemno piće?“ – sipala je pitanje za pitanjem vidno uzbuđena.

„Naravno“ – odgovorila sam. Sele smo užurbano u kafe u tvrđavi koji je gledao na luku. Bilo je mirno i tiho. Neobično za to doba godine. Obično bi već sve vrvilo od turista najviše Kanađana u potrazi za svojim korenima ili Englezima, penzionerima koji dolaze da obiđu svoje kuće. Ali tog dana smo bile jedini gosti na terasi kafea „Mon peti navir“. Dan je bio divan i topao, Elen je izgledala prelepo a s nekog malog radija u unutrašnjosti kafea Lara Fabian je pevušila „Volim te“. I to je sve što sam zapamtila od situacije tog dana. Neki bi dobar pisac možda detaljno opisao ulicu, rivu, gazdaricu tog malog kafea koja nas je posluživala ili prijateljicu koju nismo videli godinama, ali ja sam prosto za te stvari uvek bila površna. Jednostavno mi se nisu činile važne već samo ono što vidim na licu, a komentari poput „smršala si“ ili „ugojila si se“ u meni su izazivali mučninu i smatrala sam ih čak krajnje nepristojnim. Elem, Elen je izgledala srećno i to sam morala da primetim.

„Srećna si, priznaj“-rekla sam.

„O, da, draga moja“- rekla je teatralno. „Zaljubljena sam, udajem se, i, da te ne držim u neizvesnosti, rećiću ti da je taj srećnik Šarl, moja propuštena ljubav iz srednje škole.“- smejala se slatko.

„Extra“ – počela sam da se služim rečnikom svoje dece tinejdžera. „Mislim, stvarno mi je drago što si našla svoju staru, izgubljenu ljubav. „Kako se to desilo?“- bila sam radoznala. I dok mi je Elen pričala kako je posle nekog vremena boravka kod majke, iznajmila stan, i da je taj stan bio u kraju gde živi Šarl, i kako su se sreli u marketu, i kako nisu mogli da se razdvoje koliko su željni bili priče, kroz glavu su mi proletale misli kako neki ljudi stvarno žive filmskim životima ili kako neki scenaristi uspešno koriste živote ovakvih ljudi. Nisam joj zavidela, ili jesam malo, ali samo na uzbudjenju koje joj donosi život a koji je meni zapao u užasnu kolotečinu.

„I, kad će svadba?“- upitah je.

„Znaš, nećemo da pravimo svadbu. Samo malo venčanje u krugu prijatelja. I Šarl se već jednom ženio pa mu nije stalo ponovo do pompe.“ I bez obzira koliko sam pokušavala da opravdam Elen, da je shvatim i da je podržim, pomislila sam da li bih ja to uradila i odmah mi je stigla blokada kako ja to ne bih mogla da uradim zbog dece. Kako bi moja deca bila užasno tužna i kako bi moj drugi brak verovatno doživeli kao gubitak majke, da ne kažem smrt.

„A deca?“ - nisam mogla a da je ne upitam.

„Uf“ – napravila je kraću pauzu – „ne znam šta da mislim... Dovoljno su veliki da bi me shvatili, Romen ima sedamnaest a Melani će uskoro napuniti petnaest. No, kada bih pokušala s njima da razgovaram ili bi menjali temu ili izlazili iz prostorije.“ – nastala je kratka stanka. Ni sama nisam znala šta da kažem. Ali, Elen, sjajna Elen, samo se nasmejla i odvalila u stilu Skarlet O' Hare: „Misliću o tome sutra! Sada sam sa svojom dobrom prijateljicom, posestrimom koju nisam videla odavno i hoću da uživam u svakoj sekundi njenog prisustva!“ – na šta sam morala da se nasmejem polaskana. Pričale smo još dugo o lepim stvarima iz naše zajedničke prošlosti. Ja nisam uspela da odem na sledeću predstavu, javila sam kolegi da se sam postara za decu, a ona je javila Šarlu, koji je bio na nekom kongresu ekonomista, da je ne čeka na večeru jer želi samnom da se ispriča. Trebalo je nadoknaditi tolike propuštene godine. Malo šetnje, malo plodova mora uz vino Grav iz Bordoa, naše omiljeno, i puno, puno priče. Ničim nije dala do znanja da je interesuje šta radi njen bivši muž, Filip, a ja sam zaključila da joj verovatno ništa neće biti novo ako joj kažem da se i dalje viđa sa svojom saradnicom. I mislila sam da ne spominjem svoje probleme, svoje strepnje i sumnje, ali Elen je bila kao rendgen. Posle nekog vremena više nisam uspevala da zaobilazim tu temu i prikrivam svoje melanholično raspoloženje. Pitala me je direktno:

„Imaš li problema s Emanuelom?“ Rešila sam da ne zaobilazim već sam direkto i, za divno čudo nesvojstveno meni smireno, odgovorila:

„Imam! Sumnjam da ima ljubavnicu!“

„Ljubavnicu?! Zašto to kažeš? Imaš neke dokaze? – upita Elen zainteresovano. „ Ma ne znam... – odjednom sam osetila olakšanje. Morala sam konačno da sa nekim podelim svoje sumnje. Iako sam uvek pratila ono sujeverje da ono što ne kažeš naglas se ne može desiti, odlučila sam da idem do kraja, da izbacim to iz sebe...

„Suviše često ide na službena putovanja... A posle toga je uvek nekako udaljen... A i SMS-ovi koji stižu u bilo koje doba noći...“

„E pa draga moja“, reče ona paleći svoju drugu cigaretu tog dana, „ ti si luda ako mu to dozvoliš bez borbe.“

„I to mi kaže Elen koja je upravo to uradila sa svojim suprugom“. – odbrusila sam joj.

„Da, to ti kaže Elen, koja je to iskusila i koja se pokajala hiljadu i jedan put što se nije malo više hvatala ukoštac sa problemima. Zato to tebi toplo preporučujem. Prvo probaj da se izboriš za svoga čoveka“.

„Ne znam šta da radim, nisam sigurna... a i ponekad mi se čini lakše mi je tako... ne spopada me svaku noć , mirna sam, mogu lepo da se odmorim, naspavam, posvetim deci, poslu... samo da ne odluči da me ostavi...“- rekoh skrušeno.

„E o čemu mi pričamo... seks kao teret, kao obaveza, to je ono zbog čega stradaju brakovi, zar ne? Ili mu uzvrati istom merom ili se probudi i počni da zavodiš ponovo svoga muža ako ga još uvek voliš.“

„Lep izbor! ...“ – nasmejah se nemoćno ali neki nemir mi se uvukao pod kožu. Mislila sam da će mi razgovor sa drugaricom doneti olakšanje ali sam bila zbunjenija nego ikad njenim kontradiktornostima. Rastale smo se opet uz poljupce i zagrljaje kao i moja ponovna obećanja da ću doći do Bresta da je obiđem čim se dohvatim jula.

„Nemoj da očekuješ od mene da dolazim u Dinan. Ne mogu još uvek da se suočim sa radoznalim pogledima Dinanaca. A Filipa mi je dosta i preko telefona kada traži decu. Zato dođi ti, molim te!“ – preklinjala me je.

                                                 -nastaviće se-