Kako sam odlučila da napišem esej o krizi srednjeg doba? Pa pročitala sam mnogo knjiga a neke od njih su zaita bile smešne, mislim smešnog kvaliteta, koju su tretirale banalne teme i po meni, ni po čemu nisu zasluživale da ih ja ili bilo ko čita, a ipak su bile objavljene. A jedna ovakva tema zaista zaslužuje da se o njoj piše. Elem, život moje junakinje je zaista sam ispisao esej. Mislim da je potpuno verodostojan ali ko sam ja da sudim o tome.  Ja sam tu samo da ga stavim na papir.     

         Da bi ipak zaštitili njenu privatnost nećemo je zvati pravim imenom. Neka se zove Elen.        

      Dakle, Elen je ušla u moj život u trenutku kada sam bila peti mesec trudnoće i trebalo je da se udam za svog sadašnjeg muža. Počela je da radi u našem centru za mlade na projektima amaterskog pozorišta za decu. Već je bila udata i imala dvoje dece. Na jednoj pauzi smo otišle do obližnjeg kafea i malo po malo, činilo mi se da je poznajem dugo pa sam je spontano upitala:

„Vredi li da se udajem?“ 

Odgovorila mi je bez razmišljanja:

„Da, naravno, zbog toga što nosiš u sebi treba da se udaš. Dete je jedino vredno življenja.“            

Nisam detaljisala više, to mi je umirilo strahove od neizvesnosti braka, ali sam se dugo posle toga pitala kako je mogla da poveže te dve stvari:  udaju i dete. Zar dete nisam mogla da rodim i bez udaje? Šta sam dobila udajom? Moj muž je vrlo brzo posle venčanja počeo da se vidja sa svojim starim društvom, da me ignoriše, nikad nije bio tu kada mi je bio potreban ni kada sam rodila prvo dete. Sve neprospavane noći, sve temperature, sve zubiće sam odradila sama. Ali blaženstvo koje sam osetila kada me je moj sin prvi put zagrlio sa godinu i dva meseca nisam mogla da uporedim ni sa čim drugim. Shvatila sam da mi treba muž da mi eventualno napravi još jednog ovakvog andjela a da se sve lepo upakuje u društvene okvire koji će davati zadovoljavajuću sliku.                           

Elen mi je postala dobra prijateljica. Uživala sam u razgovorima s njom a naročito u pričama o deci i iskustvu sa njima. Ona mi je „bežala“ za godinu dana. Njena ćerka, njeno mlađe dete, je starija od mog sina samo godinu dana tako da sam lovila iskustva i spremna očekivala sazrevanje moje dece. Ili mi se makar tako činilo. Možda sam jednostavno bila željna ženskih razgovora, možda mi je nedostajala neka dobra drugarica koju nikad nisam uspela da steknem jer sam ih se relativno rano odrekla zbog Emanuela. Možda mi je trebala bliskost sestre ili majke, bliskost  koju nikad nisam imala jer sam peto dete u  porodici. Trebao mi je neko sa kime mogu podeliti svoje probleme... Pitati za savet... Kada bih se s mužem svađala, tako reći ni oko čega, odmah je znala šta je razlog. „Nisi mu se dala noćas?“ ili „ Nasmešila si se nekom muškarcu?“ Uvek je i za sve imala objašnjenje. Iskustvo valjda.... 

-nastaviće se-