Četvrti znak:  Gutanje romantičnih knjiga i filmova  

Tog jutra je Elen došla prilično neuredna što nije ličilo na nju. Podočnjaci su joj bili vidno izraženi, izostao je i osmeh sa lica koji ju je stalno pratio. 

„Šta se dešava, je si  dobro?“ – upitala sam je više radoznalo nego zabrinuto.  

„Ma, pusti, pričaću ti kasnije uz kafu“. – odgovorila je. Da budem iskrena, nisam imala mnogo želje da je slušam. Šta će sad potegnuti? Imala sam dosta i svojih problema koje nisam mogla da podelim s njom jer me je bilo sramota da priznam, a morala sam da slušam njene žalopojke. No, hajde, rekla sam sebi, ne ostavljaj je na cedilu, makar pokušaj da budeš dobar slušalac.   

Otišle smo na kafu. Prvo što mi je rekla bilo je:

„Moramo se ređe viđati, Filip je počeo da bude ljubomoran i na tebe. Interesuje ga šta to imam ja toliko s tobom da pričam. Zar mi nije dovoljan on, pita se. Ne kapiram, želi potpuno da me izoluje od sveta.  Priznajem ovo nisam očekivala. Čak sam bila malo i povređena, ljuta na Filipa.  

„Zašto? Da li  on misli da ja nisam dovoljno dobro društvo za tebe?“ – upitala sam. 

„Iskrena da budem, ja ne znam šta on misli. Filip je za mene nepoznanica. Svakog dana se sve više iznenađujem za koga sam se udala. Ne boj se, nisam te dala. Rekla sam mu da treba da se stidi, jer zna da ja ovde nemam nikoga, ni majku, ni sestru, da si mi ti jedini kontakt sa spoljnim svetom pa mu ne dam da mi još to uskrati. Uostalom, jedan od razloga u tvoju korist mi je bio taj da ne bih imala sa kime da razmenjujem recepte, ha, ha, ha...“ – nasmejala se slatko a i ja s njom.  Ipak, nije mi bilo svejedno. Sećam se odlično da sam čitave te sedmice izbegavala da se vidim sa Elen. Po prvi put sam se zapitala da li mi je stvarno potrebna takva prijateljica i šta ja uopšte tražim sa njom. Ona je i tako bila neko ko nije iz moje priče, osoba kakve sam izbegavala kroz člitavo moje detinjstvo, kakve sam prezirala dok sam išla u srednju školu, sigurno je bila glavna u svojoj generaciji, ceo svet se vrteo oko nje, tip žene za kojom su se okretali svi muškarci i koju bi svako poželeo. Došla je u Dinan kada je njen muž, inače rodom iz Dinana, izgubio posao u Renu. Pomutila je mirnu kolotečinu ovog uspavanog grada. Svi su joj se divili i istovremeno pitali zašto je pristala da iz velikog grada, u kojem je imala dobar posao novinarke lokalne televizije, dođe u ovakvo malo mesto.  Komentari su bili različiti od ljubavi do bega od nekakve afere sa glavnim i odgovornim urednikom televizije. Iako je Filip bio izuzetno popularan u Dinanu, niko ipak nije verovao da baš on zaslužuje ženu kao Elen. Dušebrižnici su verovali da se udala za njega samo zbog para ali ruku na srce Filip više nije imao ni pare. Njegov otac, inače nekad vrlo bogati trgovac, je sve proćerdao na žene i kocku. Pričalo se čak da je Filip prinuđen da uzme kredit od banke kako bi od kockara otkupio porodičnu kuću u ulici L' Apor, koja se vekovima nalazila u njihovom vlasništvu, i da je pritom prodao lokal u prizemlju a da je njima od sveg bogatstva ostao samo sprat. Doduše, iako izuzetno stara, kuća je bila kulturno nasleđe Dinana pod zaštitom države i nije mogla da se renovira, ali iznutra je bila vrlo moderno i funkcionalno doterana. No, pare sigurno nisu bile razlog zbog kojeg je Elen došla u Dinan. Tako da je ustvari stanovnicima Dinana Elen bila vrlo velika zagonetka. Jednom mi je samo navela kao neke moguće razloge to što se užasavala televizije i da joj je taj posao donosio previše stresa koji nije mogla da podnese ni zarad slave.  Dakle, trebalo je ja da se zapitam šta sa takvom osobom tražim, ja, klasičan štreber, mirna i povučena provincijska devojka, uzorna supruga, do skoro,  i majka dvoje dece?  Kako bih ja na nju mogla da izvršim loš uticaj kojeg bi se plašio njen muž? Više bi Emanuel imao razloga za brigu...   Ipak, neki inat mi nije dao da je se rešim. Počele smo da se viđamo krišom kao ljubavnici. Ugrabile bi svaki trenutak kad Filip nije bio u gradu da se nađemo. Uvek bi me pozvala i šifrom „čisto je“ dala do znanja da Filip nije tu i da možemo da posedimo i pričamo. I dalje sam joj tajila moju „avanturu“ sa Maksimom. I tako je Maksim izgledao potpuno izlečeno pošto je počeo da se viđa sa nekom devojkom, učiteljicom moje ćerke. Rešila sam da to zaboravim.    Međutim, Elen me je iznenadila svojim pitanjem jednog dana kad smo se okupili kod mene na druženje.

„Šta je to između tebe i Maksima?“ – upitala je ona.  

„Šta je? Nije ništa! Šta bi bilo? Što pitaš?“ – pokušala sam da delujem smireno ali sam osetila kako mi crvenilo nadire u lice a srce sve jače lupa.  

„Ma, hajde! Meni možeš valjda da se poveriš.“ – uzvrati ona. „Zašto bi mi Maksim rekao „ne želim da se tvoja koleginica ponovo uzruzjava zbog mene pa joj molim te prenesi da sam joj sredio kompjuter.“ 

„Ma, ništa, što bih se ja uzrujavala zbog njega. Maksim je možda umislio da nešto ima između nas pa je pokušao nešto a kada sam ga odbila počeo je da me ogovara kao kakva alapača“ – nisam bila baš sasvim iskrena a ni ubedljiva. Nije mi prijalo da to što pokušavam da sahranim ponovo vaskrsava a pogotovu ne da sa nekim to delim.  

„Dobro, kako hoćeš, nadajmo se da je tako, radi tvog mira...“ – rekla je ravnodušno. Mir. Da li sam imala mir? Uzdrhtala sam od pomisli na Maksima ponovo. Nisam mogla da se oduprem porivu da joj to ispričam.  

„Jednom smo se držali za ruke“ – rekla sam odjednom iznenadivši i sebe, a i Elen je podigla glavu sa svoje šolje čaja naglo da se umalo zalila.  Čekala sam njenu reakciju ali nje nije bilo. Onda sam nastavila još većom žestinom. 

„Uhvatilo me je neko ludilo... Stalno na njega mislim... Često uveče kad legnem imam fantazije kako se Maksim i ja volimo ili kradom ili javno... Kako sam napustila Emanuela i  živim s njim... A preko dana, dok spremam večeru mislim da li bi Maksim voleo ovo ili ono... Kako bi on reagovao na moje neuspele specijalitete ili da li bi školjke otvarao nožem za sir kao Emanuel, što me užasava... i tako, nemam mira“ – rekla sam skoro u jednom dahu.  Elen je delovala zamišljleno. Valjda je i sama bila zatečena silinom mojih osećanja.   

„Jesi li čitala Madam Bovari?“- odjednom upita.  

„Jesam ... davno“ – odgovorih u čudu.  

„Meni ona pomaže kao opomena kada mi takve sulude misli padaju napamet.“ – reče ona a onda uzdahnu i nastavi. „Ali ne slušaj mene, šta ja znam šta je dobro... Mogu li svojim primerom da ti poslužim... Jedino što znam da mi pomaže to su ljubavni romani i romantični filmovi... Spašavaju mi pamet... Literatura je prepuna ovakvih priča i retko koja se završava hepiendom... Niko tu ne ostane normalan... „ 

„Baš ti hvala na ničemu“ – rekla sam uvređeno. „Mislila sam da će prijateljica makar da me razume. „ 

„O, draga, razumem ja tebe odlično i veruj mi na tvojoj sam strani šta god da odlučiš“ – zvučala je toplo, saučesnički videvši valjda da me je povredila, „ali ne vidim izlaz iz ovog začaranog kruga a da niko ne bude povređen. Daću ti jedan prijateljski savet. Pokušaj da napraviš listu ljudi koje ćeš povrediti ako se upustiš u vezu sa Maksimom i listu ljudi koje ćeš povrediti ako se ostaviš Maksima, a onda odluči. Ja sam to odavno uradila i rasčistila sa sobom.“ Elen je posrkala svoj čaj i deci objavila pokret. Iako sam potpuno bila svesna da je u pravu osećala sam se  kao malo dete koje je dobilo kritike jer je slomilo neku čašu. Nisam mogla dugo te večeri da se priberem. Deca su me uporno nešto pitala ali su morala da ponove pitanja više puta da bi mi došla do svesti. Jedva sam čekala da legnemo, pre nego što se Emanuel vrati sa poslovne večere,  i da ostanem sama sa svojim mislima... Nekad sam želela da idem sa njim  na te večere. Bila bih uvređena ako me nije pozvao ili nije rekao na vreme da organizujem čuvanje dece. Sada mi je to bilo olakšanje, delić slobodnog vremena koje ću provesti sama sa sobom i svojim milsima. Ipak, i kada su deca legla a ja pokušavala da sredim svoje liste, uhvatio me neki nemir. Odlučila sam da ustanem i potražim neki film na televiziji. Na kablovskoj je već počeo film „Biti zaljubljen“ sa Meril Strip i Robertom De Nirom koji sam već gledala. Kako odgovarajuće! Isplakala sam se ko budala, i pre nego što se film završio, začula sam Emanuelova kola kako se parkiraju ispred kuće. Požurila sam da se uvučem u krevet da ne bih morala da odgovaram na beskrajna Emanuelova pitanja zbog čega sam plakala.  Pravila sam liste u više navrata. Lista povređenih ljudi ako nastavim sa Maksimom je uvek ispadala duža: deca, Emanuel, roditelji, prijatelji... a ona druga je sadržavala samo dve osobe: Maksima i mene... Bilo je tako očigledno, ali takav stereotip. Opet stereotipi... Nisam imala snage da se borim protiv toga. Dakle, morala sam da budem odlučnija u očuvanju svoga braka. Trebala mi je pomoć. Naravno potegla sam za Elen kao bolesnik za analgetik.  

„Šta da radim? Kako da ponovo nađem zadovoljstvo u svom braku“ – pitala sam Elen sutradan na kafi. 

„Vidim da si uradila liste, dobro je, sad će ti biti lakše“ – rekla je saosećajno. „Nadam se“ – bila sam pomalo cinična.

„Ipak se odričem sebe pa se nadam da je to vredno tolike žrtve. Ali sam i dalje blokirana, nemoćna ... Izbegavam Emanuela, uvek žurim da legnem pre njega ilil odužim tuširanje posle njega samo da ne bih morala da razmenjujem s njim banalnosti pre nego što nasrne na mene kao kobac na plen...“ 

„Uf, ne znam da li će tebi pomoći ali ja to rešavam sa romantičnim romanima i filmovima.“  „Na primer?“ – potakoh je  na objašnjenje. „Pa, znaš, čitaš knjige ili gledaš filmove o raznim ljubavima, iz svake možeš da povučeš neku pouku ili da nađeš neku repliku koja baš odgovara vašem braku. Meni to uspeva. Svaki put me smiri i svaki put me vrati mome mužu. Neverovatno zvuči ali na mene tako utiču te stvari. Sem toga često se rasplačem na neke najbanalnije scene pa to mi dođe kao katarza. Oslobodim se negativne enrgije...“ 

„Da znaš da sam i ja sinoć plakala dok sam gledala film „Biti zaljubljen“ – nadovezala sam se na njenu priču. 

„Dobar znak, draga moja! A ja sam juče plakala dok sam gledala film „Sex i grad“! Možeš li da zamisliš, to đubre kome smo se stalno podsmevali, odgledala sam i plakala? – odmahnula sam glavom uz smešak.

„E, pa, možda to nikome nije tužno ali ja sam gorke suze ronila kad je Faca ostavio Keri na venčanju, eto...  ali ja to odmah pretvorim u svoje razloge za zadovoljstvo, kapiraš . Ja sam srećnica jer me niko nije ostavio na venčanju, hranim se tuđim tugama da bih umanjila svoju. Ma moja mi dođe jadna, smešna, neprimetna u odnosu na ostale katastrofe koje čitam ili gledam. Onda se revnosnije posvetim mužu u znak zahvalnosti. Tako to funkcioniše kod mene, nadam se da će i kod tebe, probaj ne može da škodi.“  

„Probaću, naravno. Daj mi za početak neku od tih tvojih lekovitih knjiga.“

„Imam ih čitavu tonu ne brini. U početku me je bilo blam dok sam ih kupovala. Činilo mi se da se ona kasirka u knjižari stalno smeška zbog toga što mi se podsmeva koje naslove uzimam. Ali sam onda pretpostavila da se smeška zato što želi da bude ljubazna a u poslednje vreme mi sama predlaže naslove koje je pročitala, tako da sam shvatila da nisam jedina paćenica!“ – i grohotom se nasmejala na sopstvenu opasku. Morala sam da priznam da je i meni bilo smešno na šta smo mi, takozvane intelektualke, spale. Ali je romantika valjda jedini pravi afrodizijak za žene. A  mi smo ipak žene. Moram priznati da je ovaj Elenin savet upalio. Uvek sam se, nakon neke pročitane knjige ili odgledanog filma, mada pažljivo preporučenih od Elen koja je izbegavala da gleda ili čita bilo šta teško ili opterećujuće, osećala mnogo bolje i sigurnije, mnogo predanije braku. Naše podnevne kafe su sada pratili komentari i utisci o pročitanom i viđenom, umesto sumornih detalja naših još sumornijih brakova. Moram priznati i to da su mi se neki likovi jako sviđali tako da sam se negde poistovećivala sa njima, te pokušala njihove životne filozofije da primenim na svoj mikrosvet. I Elen je bila zadovoljna tako da smo  pomislile da smo konačno otkrile recept za srećan život. No, ne lezi vraže. Jednom mi je dala neku knjigu i rekla da joj ne vraćam jer ako joj Filip pronađe popizdeće. Nisam ukapirala o čemu se radi.  

„Šta mu je sad“ – upitala sam skoro iznervirano. 

„Joj, ne pitaj me ništa. Ponekad mi se čini kao da živim u košmaru, da se to meni ne dešava. Prvo bi mi nekoliko puta kada bi me zatekao sa knjigom, džangrizao  u smislu „samo ti čitaj, a meni nije ispeglana košulja“, ili „nema ništa da se jede“, ili „jesi li proverila deci domaće zadatke pre nego što si uzela da čitaš“... Kao da je postao ljubomoran i na knjige... A onda je počeo da uzima knjige, da ih lista, pa bi prokomentarisao „zašto čitaš ovo đubre kao da ti nedostaje nešto“.  

„I, šta si uradila po tom pitanju?“ - upitala sam zabrinuto da to može i meni da se desi.   „Jedva sam uspela da se izborim da makar izbor literature koje ću da čitam ostavi meni,. Da nema pravo da mi uskraćuje čitanje kao što ni ja njemu ne uskraćujem gledanje bolesnih borilačkih ili ratnih filmova. Ostavio me je na miru ali veruj mi mir mi je ipak narušen. Radije čitam kad on nije tu, gledam filmove na svom laptopu i uvek imam neki tekst otvoren da, kada čujem da dolazi, brzo zaustavim ili makar minimalizujem film, a otvorim tekst kao nešto radim. Počela sam da glumim. A ne znam zaista dokad može tako da se glumi, da se skriva. Znaš ono „zaklela se zemlja raju da se tajne sve odaju“.  

„Ne mogu da verujem u šta se pretvorio tvoj brak“ – rekla sam pomalo sažaljivo ali u suštini sam bila šokirana. „Da li je baš do toga moralo doći?“ – kao da sam pitala samu sebe. „Pitaš li se ponekad kad je sve krenulo naopako?“  

„Naravno da se pitam... ali ništa mi ne pada napamet. Jedino to da Filip i ja nismo jedno za drugo a da smo to postepeno otkrivali. S tim što ja nisam uspevala da stvari okrenem u svoju korist a on je uporan u tome da mene stavi u kalup koji mu  odgovara i ne trpi nikakva odstupanja.“  

„Da li si probala s njim da razgovaraš nekad na tu temu... mislim na temu razlika? – upitala sam naivno. 

„Da li sam probala?! Ha... Milion puta. Zar to uporno ne radim... Pokušavam uvek da odbranim svoje stavove ali kad vidim da ne pomaže, pribegavam ovom drugom sredstvu... glumi. Ne mogu baš ni sebe da se odreknem. Uostalom, mislim da su te stvari na kojima insistiram sitnice a sitnice život čine...zar ne?“ – očekivala je da se složim. Ćutala sam zamišljeno. Da,valjda je tako, mislila sam. Posle određenog vremena sitnice dolaze do izražaja i počinju užasno da nerviraju onog drugog. Kao što su romantični romani nervirali Filipa, tako su fudbalske utakmice izluđivale Elen.  

„Ustvari, znaš šta je tu problem?... Nedostatak ljubavi... – zvučala je sasvim sigurno. Da se mi još uvek volimo, prag tolerancije bi bio veći, trpeli bismo ono drugo ma kakve ludosti činio... ali, nema više ljubavi. Čak ponekad pomislim da me ne podnosi. Osećam mu to u glasu, taj prezir prema svemu što jesam, što radim, što čitam...i to je to. On mene ne podnosi!“  

„A ti njega?“ – dočekala sam je spremna.  

„Očito ni ja njega... Samo znam sigurno da je on prvi počeo sa takvim ponašanjem, veruj mi. Bila sam spremna na mnoge ustupke, a mnoge sam i učinila ušavši u ovaj brak, a on kao da nikad nije bio zadovoljan nego je uvek tražio sve više i više. A kada sam počela sa pokazujem malo više svoje individualnosti počelo je da mu smeta.“ 

„Izgleda da niko nikad nije srećan ni zadovoljan.“ – zaključila sam na kraju. Svi mi imamo svojih problema, pomislila sam, samo nekome rešavanje problema  zagorča život, nadam se da sam ja sad na dobrom putu da rešim svoje probleme dok ih još nisam ni napravila, ako budem mogla da živim sa svojom savesti .

„Da znaš da je moja majka to slikovito objašnjavala  „brak je posuda puna izmeta jedino  na vrhu ima malo meda“, samo mislila sam da je ona usamljen slučaj jer moj pokojni otac je mnogo pio pa je u pijanstvima uvek pravio probleme, ali... to je izgleda samo izgovor, piće, beg od stvarnosti... ili ko zna šta...“ – učinilo mi se da sam osetila tugu u njenom glasu pa sam požurila da je utešim. 

„Hej, to je prošlost, ti si velika devojka sad i imaš o kome da brineš i koga da voliš, zar ne? Pusti sad to...“ – rekla sam. 

„O, ne, ne brini. Neću se sad rasplakati. I tako ga nikad nisam volela. Bio je nikakav otac i dok je bio živ kao da ga nisam ni imala, tako da se ne sekiraš za mene. Nego umorna sam od svog tog nezadovoljstva. Ajde da prestanemo da pričamo o brakovima, molim te, hajde da se pravimo da je sve u redu da vidimo hoćemo li imati kakvih drugih tema za razgovor.“ – rekla je raspoloženo kao dete kada smisli neku novu igru. 

„Zašto ne bi smo pogledale neki film da se razgalimo, a?“ – predložila sam. „Treba nam nešto da nam okupira misli. Sigurno ima nešto na kablovskoj.“  I tako smo odgledale zajedno film Jelisejska polja. Ha! Kako odgovarajuće i kako u stilu naše priče. Samo što su ovde uloge bile malo obrnute. Muž vara ženu.

                                            -nastaviće se-