Prvi znak: preispitivanje svoga braka.
Ipak, priča postaje interesantija od momenta kada Elen više nije imala odgovore za sve. Došla je jednog dana kod mene vidno utučena. Nikad je nisam videla takvu. Odmah sam je upitala šta nije u redu. Nije okolišala:
„Pitam se da li već prolazim kroz krizu srednjih godina?“ - rekla je više ironično.
Nasmejala sam se od srca.
„Sa 35 godina? – rekla sam tek da je okuražim da nastavi.– Zar nije malo prerano?“
„Da, možda za normalne osobe ali ja nisam normlana kao što znaš.“
„Kakvi su simptomi?“ – upitah je sva važna kao da sam psiholog i kao da mogu da rešim njen problem.
„Često pomislim da sam udata za nekog stranca kojeg uopšte ne poznajem. A ni on mene. Toliko smo ponekad daleko u razmišljanjima da ne znam šta nas je to spojilo. Ne mogu da se setim da smo se ijednom oko nečega sporečkali za godinu i po dana koliko je trajala naša predbračna veza. Pitam se da li je on taj koji se pretvarao da je idealan za mene ili sam ga ja nekako navela da pomisli kako sam idealna za njega.“ –rekla je u jednom dahu kao da je ovaj tekst imala oduvek pripremljen.
„Ne znam šta da ti kažem.“- rekoh zaista zbunjena jer nisam navikla na Elen koja je u dilemi, kojoj treba pomoć.
„Nisam sigurna da nešto idealno postoji, da ima braka koji nema nesuglasica...“
„U pravu si... Ja u stvari ne znam kako izgleda idealan brak. Brak mojih roditelja je bio sve samo ne idealan. Svađe, tuče... A brat i ja smo samo bežali iz kuće. I baš zato sam htela da imam idealan brak, da stvorim mirno utočište za decu, da im stvorim ono što ja nisam imala...- odlutala je izgleda u svoje detinjstvo.
„ Možda zato treba stalno sebi da ponavljam: Nema veze to što više nisam zaljubljena u muža i to što ni on nije zaljubljen u mene, i što imam raznorazne fantazije na temu kako me neko spašava iz ovog braka, ja više nisam bitna, proživela sam lepu mladost, sama sam to želela, sama sam ga izabrala, a dosta sam birala, mogu ti reći ... Deca su važna. Brak je svetinja i porodica je stub odrastanja dece. Razvod ne dolazi u obzir.“
„Zvučiš kao dobra katolkinja.“- rekoh ironično.
„Pa, ja to i jesam više nego što možeš da zamisliš, inače ne bih trpela sve ovo što trpim tolike godine.“- zvučala je sumorno tako da sam brzo tražila šta ću da lupim kako bi je oraspoložila i skrenula temu.
„Vidi, drugarice, treba da se zaljubiš i sve će biti O.K.!“
Nasmejala se slatko ali se brzo vratila senka na njene oči.
„Kako da ne, da dam najbolji primer svojoj deci. Samo mi to još fali. A i znaš kakav je Filip... Sem toga ne mogu ni njega da opskrbljujem redovnim seksom a kamoli još i ljubavnika. A i nemam vremena...“
Pokušala sam da izvadim situaciju.
„Ma milsim, onako samo platonski, ne isprave...“
„Da, da, nije to loša ideja, samo da mi se ne uvrti u glavu...“
Otišla je ipak raspoloženija nego što je došla. Često sam se vraćala na onu njenu rečenicu o tome kako razvod ne dolazi u obzir. Nisam mogla da verujem da danas neko beži od razvoda. Mada i sama nisam imala „idealan“ brak, (ako ko zna definiciju idealnog braka neka mi javi), nisam želela da dozvolim da me to potpuno uništi. Priznajem da sam i sama više puta pomišljala na razvod ali kada bih videla kako deca vole svoga oca, odustajala sam od toga... Ne, to ne bi bilo dobro rešenje za njih. A za mene? Koga briga! I razvod je danas postao stereotip. Ljudi su počeli da se razvode zbog svega i svačega. U odeljenju moga sina ima više dece razvedenih roditelja nego iz srećnih porodica. Stereotipi... Zar nije i to bio stereotip „deca ne smeju da ispaštaju“, „trpim sve zbog dece“..., „brak je svetinja“... Pa taj stereotip se još u vreme naših majki skoro izgubio. I bez obzira koliko je bila samosvesna, jaka ličnost, dobar animator, istrajna u svojim projektima, Elen je ipak bila staromodna baš kao i ja. No ni sama nisam mogla da se pohvalim iskakanju iz stereoptipa s obzirom da mi je moj muž bio prvi i jedini muškarac u mom životu, ali ovo je zaista bilo nespojivo. Elen, senzualna brineta španskog porekla, odrasla u velikom gradu kao što je Brest, studirala u Renu, proputovala pola sveta sa svojom amaterskom pozorišnom trupom, radila kao voditelj na lokalnoj televiziji, a ta kategorija ljudi, zna se već, možda još jedan stereotip, ali je više nego raspusna... šta reći sem - nespojivo.
Sledeći put kada smo se našle nasamo kod mene na kafi, opet smo potegle temu braka i bračnih drugova.
„Ne mogu da ti opišem koliko mi ide na živce kada ga vidim kako posle ručka zauzme pozu ispred televizora i ostatak dana se ponaša kao komad nameštaja, menja programe po svojoj želji, nas i ne pita da li bismo išta gledali a kada poželim da izađemo, da pogledamo neku predstavu ili neki film, obavezno je umoran...Prosto ne daje šansu našem braku. Tonemo sve dublje...“ rekla je Elen tačno ono što bih ja rekla za svoga muža.
„Po tom pitanju nemam šta da dodam. Imam istu sliku, kao da gledamo isti program na televiziji.“- nasmejala sam se gromoglasno.
„I šta ti misliš, koje su granice dokle se to može izdržati?“ – upita me Elen. Bila sam nespremna. Slegnula sam ramenima.
„Možda dok nam ne ubiju potpuno volju za životom, pa se mi pretvorimo u krpe za čišćenje a onda oni ne zadovoljni našim izgledom i odbijanjem seksa, nađu lepe, mlade, doterane i namirisane ljubavnice kriveći nas kako smo ih odbile.“ – reče ona, a ja sam je samo skrušeno slušala pognute glave.
„Znaš, možda ja i nisam mnogo pametna ali sam pročitala mnogo knjiga i gledala mnogo filmova na tu temu. Uvek je žena ta koja se kasno probudi.“ U tom je ušla Zoe, moja ćerka, zagrlila me jako i upitala:
„Mamice, što si tužna?“ Prenula sam se iz tog polusna, nasmejala se nežno i rekla:
„Nisam tužna dušo, samo sam se nešto zamislila. Hajde vrati se kod društva da se igraš, imate samo još malo vremena...“ – poljubila me je jako i otrčala nazad u svoju sobu.
„Vidiš“ – rekla sam. „Oni nam ne daju da posustanemo.“
-nastaviće se-
