mojaprica

I sada, posle pet godina od tog našeg poslednjeg susreta, sećam se odlično svake njene reči, njene sjajne kose, blistavog osmeha ali tužnih očiju, te kontradiktornosti koja je stalno okruživala Elen. Sećam se odlično te zbunjenosti koja me je preplavila ali koja me je probudila iz letargije i ulila neku čudnu snagu da se uhvatim u koštac sa problemima. Emanuel je, posle mog insistiranja i borbe, raskinuo tu suludu vezu sa nekom klinkom, sponzorušom, koja ga je samo iskorišćavala i sada živimo u, koliko toliko, normalnom braku, braku posvećenom deci i napretku porodice... Tek s vremena na vreme se potegne priča o telesnoj bliskosti koja nam je nekad bila važna i koja nam možda ponekad nedostaje ali više nismo sposobni za nju.  

A Elen? Moja dobra prijateljica Elen...  Elen je osetila kako deca mogu biti surove sudije svojim roditeljima. Ostavili su je i vratili su se ocu uz izgovor da ne mogu da žive sa očuhom koji ih ne podnosi. Da li ih je podnosio ili ne?! Elen nije umela da objasni tu netrpeljivost izmedju njih. Ali u nekim od sve redjih mejlova mi je napisala da je sasvim sigurna da se svaki brak pretvara u rutinu i da je možda pametnije „šarati“ u braku kako bi sačuvali brak. Opet kontradiktornost  ali kontradiktornost i života koju sam sada bolje razumevala.   I bolje sam razumela Elen. Elen je samo još jedna žrtva naših predrasuda.  Zato sam sama rešila da ne budem žrtva. I lepo mi je. Emanuel nema hrabrosti ništa da mi kaže ali kad me god prati onim zabrinutim pogledom uvek ga poljubim i kažem : „ne brini, vratiću ti se, ti si čovek mog života“ i to zaista i mislim. Ostalo su samo uzbudjenja koja su nam potrebna da nas održe u životu. A on? Da li još uvek traži uzbudjenja? Ne znam, možda, ali se više ne opterećujem time šta on misli i pravo govoreći, mislim da on misli da nema pravo ništa da mi prebacuje. I nema pravo!  A moja deca? Dobro su. Pazim dobro da se ne zaljubim, da ne poletim toliko da zaboravim na njih, oni su i dalje centar mog života. Ali baš zato, da bih bila bolja majka i bolja žena, potrebni su mi ti mali izleti iz porodičnog gnezda, izleti koje u kući  nazivamo „projektima“.

Ne, moja deca ništa ne sumnjaju, dobro se pazim da „projekte“ obavljam van Dinana, gde me niko ne zna. Nijedan „projekat“ ne radim više od mesec dana, sasvim dovoljno da obnovim energiju koja mi je potrebna za nekoliko meseci. Nikad ne tražim „projekte“, oni se jednostavno sami nametnu. Mada, počela sam malo drugačije da se oblačim, da malo više vodim računa o sebi, sada stavljam i botoks u čelo i obraze dva puta godišnje i tako izgledam mnogo mladje. Linija mi nikad nije bila problem tako da lako nalazim garderobu koja me čini mladjom i privlačnijom. Moj poslednji „projekat“ sam radila sa 8 godina mladjim partnerom. Nije to ni znao sve do onog momenta kad sam rešila da prekinem s njim. Sigurno neću dugo moći da zaboravim njegove širom razrogačene plave oči i tugu koju sam u njima prepoznala. No, muškarac je to, znam da će se brzo oporaviti.

Eto, sve sam vam rekla a vi prosudite sami. Stojim pri tome da nema recepta za dobar brak, za ljubav... Sigurna sam da ste dosad to i sami shvatili ... 

-KRAJ-

Peti znak: Prevara

Bilo je užasno nevreme tog popodneva. Imala sam utisak da pada sa svih strana jer je kiša bila praćena vetrom. Potoci su se slivali ulicama. Mislila sam da niko normalan ne bi izašao napolje po ovakvom nevremenu no ja sam morala da krenem na posao. Bila je sreda popodne, deca su imala popodne slobodno od škole pa smo najviše časova imali baš sredom. Spremala sam se da krenem na posao kad mi je zazvonio mobilni. Ocrtalo se ime Elen.

„Hej!“ -Uzviknula sam, sad baš razmišljam hoće li iko normalan dovesti dete danas?! A ti, hoćeš li doći?“

„Možeš li da dođeš po mene? – upita me. „Izdala me je Buba. Evo me u Brestovoj ulici ....“. „Naravno, evo krećem, tu sam za pet minuta.“ – pokupila sam i svoju decu pošto sam morala da ih ostavim kod mame kao i svake srede popodne. Naišao je jedan komšija i prokomentarisao:

„Kako vam nije žao da izvodite decu po ovakvom nevremenu?“ – poludela sam od tog komentara.

„Da li je ikome žao mene što moram da idem na posao po ovakvom nevremenu“, pitala sam ga ali je samo prošao dalje... Mama je živela dve ulice dalje taman usput do našeg centra tako da sam decu brzo ostavila. Izašla je s kišobranom da ih sačeka. Ni ona nije mogla a da ne prokomentariše:

„Da li je zaista toliko bitno da po ovakvom nevremenu održiš koji čas?!“ – to mi je dodatno prodrmalo živce.

„Mama, molim te... ne biram ja vreme održavanja časova...“

„Dobro, dobro...“ - rekla je pomirljivo. „Neka ti bog pomogne“. Stigla sam u ulicu .... i ugledala crvenu Bubu. Parkirala sam se iza i blicnula nekoliko puta. Toliko je bilo mračno da sam pomislila da me Elen nije videla, no ubrzo je izašla iz kola i dotrčala do mene. Bila je sva mokra.

 „Hej, sva si mokra“ – uzviknuh. „Hoćeš da te vozim kući da se presvučeš?“. Ćutala je. Nešto se dešavalo a meni je kratak rez prošao kroz trbuh kao kad imam neko ružno predosećanje. „Jesi li dobro?“-upitah... Posle kraće stanke, uzdahnula je duboko i plačljivim glasom počela skoro da viče.

„Taj, skot, ta životinja, taj smrad kome pokušavam da ugodim sve ove godine, bio je nedostupan kada sam ga pozvala pre 10 minuta, a sada je u kolima prošao pored mene kao pored saobraćajnog znaka sa svojom sekretaricom.“ – preplavio je bes. „To đubre me vara sa svojom sekretaricom i nju vozi NAŠIM kolima a ja kisnem po ovom nevremenu pokušavajući da pokrenem raspalu Bubu.“ – vrištala je. „Ne, nisam dobro, nisam dobro, očajna sam i ne želim da idem kući“! Zaronila je lice u ruke i plakala. Bili su to krici povređene žene. U prvom momentu nisam znala šta da radim a onda sam je povela do svoje najstarije sestre koja je živela sama.

 „Presvuci se i odmori se malo kod Sofi. Saberi se, ja ću se pobrinuti za tvoje časove a onda ću doći da vidimo šta dalje, važi?“ – nemo je klimala glavom kao kakvo poslušno dete a ja sam po prvi put počela da sažaljevam Elen. Šta bih ja uradila na njenom mestu ne znam, ali znam da uvek imam gde da odem a ona je bila sama u ovom gradu. Nikog nije imala sem mene. Morala sam da joj pomognem.

Uobičjeni ishod petog znaka: Razvod

Da, Elen se razvela od Filipa. Filip je prizao sve svoje grehe i s olakšanjem prihvatio njenu inicijativu s tim da deca nisu smela da znaju razlog njihovog razvoda. Elen je i ovoga puta pokazala svoju veličinu i prihvatila krivicu na sebe. Rekla je deci da je ona nezadovoljna životom u malom gradu kao što je Dinan. Prošlo je to vrlo jednostavno, naizgled bez velikih bura i emocija. Romen i Melani su odlučili da pođu sa njom. Nisu se mnogo bunili jer otac im je i tako veći deo života bio stranac a razdvajanje od majke su teško podnosili i kad bi odsustvovala nedelju dana zbog nekog festivala. Elen je za prvo vreme otišla kod majke u Brest. Praktična, kakva je uvek bila, već je potegla neka poznanstva i pre odlaska iz Dinana obezbedila posao na lokalnom radiju. Neko vreme smo se čule redovno. Onda je počela era interneta pa smo se često dopisivale. Kad je Elen otišla bilo mi je užasno teško kao da mi je neko od rodbine umro. Ipak sam se s njom najviše družila ili sam se baš njoj jedino otvorila. Nikada nisam imala takav odnos ni sa jednom sestrom i moram priznati da mi je to jako nedostajalo. Život je išao dalje, Emanuel i ja smo proživljavali svakakve krize al smo opstajali zajedno. Nisam imala više ličnog savetnika i morala sam da se zadovoljim literaturom koju sam čitala i koju bi mi i ona preporučivala. Prošlo je i nekoliko godina a Elen i ja smo se sve ređe dopisivale i čule. Moram priznati da mi je na neki način nedostajala. Sada već nisam imala sa kim da podelim svoje svakodnevne nedaće, razmišljanja, sitne radosti, pročitane knjige i odgledane filmove. Sa sestrama nisam nikad bila bliska a koleginica Silvi je bila prilično plitka za neke dublje razgovore a ponekad tako dosadna da sam znala danima da je izbegavam kako bi se odmorila od njenih izliva gluposti. Recimo kad bi uhvatila jedan problem, danima i nedeljama bi to secirala na sitne komade. Jednom sam čak nekoliko meseci slušala o problemima sa zubima koje je morala da radi i ne jednom sam saslušala priču o gornjoj dvojci koju joj je predhodni zubar umalo upropastio jer je nije dovoljno napunio. A drugi put je uhvatila fobija da se ugojila (što ja, priznajem vrlo površna za spoljni izgled ljudi, nisam ni primetila) tako da mi je mesecim zavrtala džempere i dukserice da mi pokaže stomačić. Elen je za nju bila „penicilin“. Ona bi joj nešto jetko odbrusila, poput: „E pokazuj svoju zadnjicu frajerima“ ili nešto slično našta bi ona prevrnula oči u smilslu „kakva prostakuša“ ali bismo jedno vreme bili pošteđene njenih izliva egoističnog samoljublja (i naravno znam da je ovo pleonazam). Ali ta Silvi nikad nije bila dobar slušalac niti razumevalac s kojim sam se mogla popričati. E, zato mi je Elen nedostajala. Umela je da sluša, da pronikne u suštinu problema, da posavetuje... Već je bilo leto a od našeg poslednjeg kontakta je prošlo pola godine. Poslednje što sam dobila od nje je bila čestitka za Božić. A onda sam u maju otputovala na neki festival u St. Malo i srela je u Starom gradu kako obilazi tvrđavu. Kakvo je to oduševljenje bilo!

„Kler, drugarice moja! Draga moja Kler!“ – ljubila me je i grlila. Moram priznati da sam i sama bila iznenađena bujicom svojih emocija koje je ona izazvala jer sam negde iz sopstvenog sebičluka i bila ljuta na nju što me je ostavila. Ipak me je ganuo naš susret tako da sam joj uzvraćala poljubce i zagrljaje podjednako euforično kako sam ih i primala.

„Odkud ti? Divno što smo se srele! Imaš li vremena da popijemno piće?“ – sipala je pitanje za pitanjem vidno uzbuđena.

„Naravno“ – odgovorila sam. Sele smo užurbano u kafe u tvrđavi koji je gledao na luku. Bilo je mirno i tiho. Neobično za to doba godine. Obično bi već sve vrvilo od turista najviše Kanađana u potrazi za svojim korenima ili Englezima, penzionerima koji dolaze da obiđu svoje kuće. Ali tog dana smo bile jedini gosti na terasi kafea „Mon peti navir“. Dan je bio divan i topao, Elen je izgledala prelepo a s nekog malog radija u unutrašnjosti kafea Lara Fabian je pevušila „Volim te“. I to je sve što sam zapamtila od situacije tog dana. Neki bi dobar pisac možda detaljno opisao ulicu, rivu, gazdaricu tog malog kafea koja nas je posluživala ili prijateljicu koju nismo videli godinama, ali ja sam prosto za te stvari uvek bila površna. Jednostavno mi se nisu činile važne već samo ono što vidim na licu, a komentari poput „smršala si“ ili „ugojila si se“ u meni su izazivali mučninu i smatrala sam ih čak krajnje nepristojnim. Elem, Elen je izgledala srećno i to sam morala da primetim.

„Srećna si, priznaj“-rekla sam.

„O, da, draga moja“- rekla je teatralno. „Zaljubljena sam, udajem se, i, da te ne držim u neizvesnosti, rećiću ti da je taj srećnik Šarl, moja propuštena ljubav iz srednje škole.“- smejala se slatko.

„Extra“ – počela sam da se služim rečnikom svoje dece tinejdžera. „Mislim, stvarno mi je drago što si našla svoju staru, izgubljenu ljubav. „Kako se to desilo?“- bila sam radoznala. I dok mi je Elen pričala kako je posle nekog vremena boravka kod majke, iznajmila stan, i da je taj stan bio u kraju gde živi Šarl, i kako su se sreli u marketu, i kako nisu mogli da se razdvoje koliko su željni bili priče, kroz glavu su mi proletale misli kako neki ljudi stvarno žive filmskim životima ili kako neki scenaristi uspešno koriste živote ovakvih ljudi. Nisam joj zavidela, ili jesam malo, ali samo na uzbudjenju koje joj donosi život a koji je meni zapao u užasnu kolotečinu.

„I, kad će svadba?“- upitah je.

„Znaš, nećemo da pravimo svadbu. Samo malo venčanje u krugu prijatelja. I Šarl se već jednom ženio pa mu nije stalo ponovo do pompe.“ I bez obzira koliko sam pokušavala da opravdam Elen, da je shvatim i da je podržim, pomislila sam da li bih ja to uradila i odmah mi je stigla blokada kako ja to ne bih mogla da uradim zbog dece. Kako bi moja deca bila užasno tužna i kako bi moj drugi brak verovatno doživeli kao gubitak majke, da ne kažem smrt.

„A deca?“ - nisam mogla a da je ne upitam.

„Uf“ – napravila je kraću pauzu – „ne znam šta da mislim... Dovoljno su veliki da bi me shvatili, Romen ima sedamnaest a Melani će uskoro napuniti petnaest. No, kada bih pokušala s njima da razgovaram ili bi menjali temu ili izlazili iz prostorije.“ – nastala je kratka stanka. Ni sama nisam znala šta da kažem. Ali, Elen, sjajna Elen, samo se nasmejla i odvalila u stilu Skarlet O' Hare: „Misliću o tome sutra! Sada sam sa svojom dobrom prijateljicom, posestrimom koju nisam videla odavno i hoću da uživam u svakoj sekundi njenog prisustva!“ – na šta sam morala da se nasmejem polaskana. Pričale smo još dugo o lepim stvarima iz naše zajedničke prošlosti. Ja nisam uspela da odem na sledeću predstavu, javila sam kolegi da se sam postara za decu, a ona je javila Šarlu, koji je bio na nekom kongresu ekonomista, da je ne čeka na večeru jer želi samnom da se ispriča. Trebalo je nadoknaditi tolike propuštene godine. Malo šetnje, malo plodova mora uz vino Grav iz Bordoa, naše omiljeno, i puno, puno priče. Ničim nije dala do znanja da je interesuje šta radi njen bivši muž, Filip, a ja sam zaključila da joj verovatno ništa neće biti novo ako joj kažem da se i dalje viđa sa svojom saradnicom. I mislila sam da ne spominjem svoje probleme, svoje strepnje i sumnje, ali Elen je bila kao rendgen. Posle nekog vremena više nisam uspevala da zaobilazim tu temu i prikrivam svoje melanholično raspoloženje. Pitala me je direktno:

„Imaš li problema s Emanuelom?“ Rešila sam da ne zaobilazim već sam direkto i, za divno čudo nesvojstveno meni smireno, odgovorila:

„Imam! Sumnjam da ima ljubavnicu!“

„Ljubavnicu?! Zašto to kažeš? Imaš neke dokaze? – upita Elen zainteresovano. „ Ma ne znam... – odjednom sam osetila olakšanje. Morala sam konačno da sa nekim podelim svoje sumnje. Iako sam uvek pratila ono sujeverje da ono što ne kažeš naglas se ne može desiti, odlučila sam da idem do kraja, da izbacim to iz sebe...

„Suviše često ide na službena putovanja... A posle toga je uvek nekako udaljen... A i SMS-ovi koji stižu u bilo koje doba noći...“

„E pa draga moja“, reče ona paleći svoju drugu cigaretu tog dana, „ ti si luda ako mu to dozvoliš bez borbe.“

„I to mi kaže Elen koja je upravo to uradila sa svojim suprugom“. – odbrusila sam joj.

„Da, to ti kaže Elen, koja je to iskusila i koja se pokajala hiljadu i jedan put što se nije malo više hvatala ukoštac sa problemima. Zato to tebi toplo preporučujem. Prvo probaj da se izboriš za svoga čoveka“.

„Ne znam šta da radim, nisam sigurna... a i ponekad mi se čini lakše mi je tako... ne spopada me svaku noć , mirna sam, mogu lepo da se odmorim, naspavam, posvetim deci, poslu... samo da ne odluči da me ostavi...“- rekoh skrušeno.

„E o čemu mi pričamo... seks kao teret, kao obaveza, to je ono zbog čega stradaju brakovi, zar ne? Ili mu uzvrati istom merom ili se probudi i počni da zavodiš ponovo svoga muža ako ga još uvek voliš.“

„Lep izbor! ...“ – nasmejah se nemoćno ali neki nemir mi se uvukao pod kožu. Mislila sam da će mi razgovor sa drugaricom doneti olakšanje ali sam bila zbunjenija nego ikad njenim kontradiktornostima. Rastale smo se opet uz poljupce i zagrljaje kao i moja ponovna obećanja da ću doći do Bresta da je obiđem čim se dohvatim jula.

„Nemoj da očekuješ od mene da dolazim u Dinan. Ne mogu još uvek da se suočim sa radoznalim pogledima Dinanaca. A Filipa mi je dosta i preko telefona kada traži decu. Zato dođi ti, molim te!“ – preklinjala me je.

                                                 -nastaviće se-

Četvrti znak:  Gutanje romantičnih knjiga i filmova  

Tog jutra je Elen došla prilično neuredna što nije ličilo na nju. Podočnjaci su joj bili vidno izraženi, izostao je i osmeh sa lica koji ju je stalno pratio. 

„Šta se dešava, je si  dobro?“ – upitala sam je više radoznalo nego zabrinuto.  

„Ma, pusti, pričaću ti kasnije uz kafu“. – odgovorila je. Da budem iskrena, nisam imala mnogo želje da je slušam. Šta će sad potegnuti? Imala sam dosta i svojih problema koje nisam mogla da podelim s njom jer me je bilo sramota da priznam, a morala sam da slušam njene žalopojke. No, hajde, rekla sam sebi, ne ostavljaj je na cedilu, makar pokušaj da budeš dobar slušalac.   

Otišle smo na kafu. Prvo što mi je rekla bilo je:

„Moramo se ređe viđati, Filip je počeo da bude ljubomoran i na tebe. Interesuje ga šta to imam ja toliko s tobom da pričam. Zar mi nije dovoljan on, pita se. Ne kapiram, želi potpuno da me izoluje od sveta.  Priznajem ovo nisam očekivala. Čak sam bila malo i povređena, ljuta na Filipa.  

„Zašto? Da li  on misli da ja nisam dovoljno dobro društvo za tebe?“ – upitala sam. 

„Iskrena da budem, ja ne znam šta on misli. Filip je za mene nepoznanica. Svakog dana se sve više iznenađujem za koga sam se udala. Ne boj se, nisam te dala. Rekla sam mu da treba da se stidi, jer zna da ja ovde nemam nikoga, ni majku, ni sestru, da si mi ti jedini kontakt sa spoljnim svetom pa mu ne dam da mi još to uskrati. Uostalom, jedan od razloga u tvoju korist mi je bio taj da ne bih imala sa kime da razmenjujem recepte, ha, ha, ha...“ – nasmejala se slatko a i ja s njom.  Ipak, nije mi bilo svejedno. Sećam se odlično da sam čitave te sedmice izbegavala da se vidim sa Elen. Po prvi put sam se zapitala da li mi je stvarno potrebna takva prijateljica i šta ja uopšte tražim sa njom. Ona je i tako bila neko ko nije iz moje priče, osoba kakve sam izbegavala kroz člitavo moje detinjstvo, kakve sam prezirala dok sam išla u srednju školu, sigurno je bila glavna u svojoj generaciji, ceo svet se vrteo oko nje, tip žene za kojom su se okretali svi muškarci i koju bi svako poželeo. Došla je u Dinan kada je njen muž, inače rodom iz Dinana, izgubio posao u Renu. Pomutila je mirnu kolotečinu ovog uspavanog grada. Svi su joj se divili i istovremeno pitali zašto je pristala da iz velikog grada, u kojem je imala dobar posao novinarke lokalne televizije, dođe u ovakvo malo mesto.  Komentari su bili različiti od ljubavi do bega od nekakve afere sa glavnim i odgovornim urednikom televizije. Iako je Filip bio izuzetno popularan u Dinanu, niko ipak nije verovao da baš on zaslužuje ženu kao Elen. Dušebrižnici su verovali da se udala za njega samo zbog para ali ruku na srce Filip više nije imao ni pare. Njegov otac, inače nekad vrlo bogati trgovac, je sve proćerdao na žene i kocku. Pričalo se čak da je Filip prinuđen da uzme kredit od banke kako bi od kockara otkupio porodičnu kuću u ulici L' Apor, koja se vekovima nalazila u njihovom vlasništvu, i da je pritom prodao lokal u prizemlju a da je njima od sveg bogatstva ostao samo sprat. Doduše, iako izuzetno stara, kuća je bila kulturno nasleđe Dinana pod zaštitom države i nije mogla da se renovira, ali iznutra je bila vrlo moderno i funkcionalno doterana. No, pare sigurno nisu bile razlog zbog kojeg je Elen došla u Dinan. Tako da je ustvari stanovnicima Dinana Elen bila vrlo velika zagonetka. Jednom mi je samo navela kao neke moguće razloge to što se užasavala televizije i da joj je taj posao donosio previše stresa koji nije mogla da podnese ni zarad slave.  Dakle, trebalo je ja da se zapitam šta sa takvom osobom tražim, ja, klasičan štreber, mirna i povučena provincijska devojka, uzorna supruga, do skoro,  i majka dvoje dece?  Kako bih ja na nju mogla da izvršim loš uticaj kojeg bi se plašio njen muž? Više bi Emanuel imao razloga za brigu...   Ipak, neki inat mi nije dao da je se rešim. Počele smo da se viđamo krišom kao ljubavnici. Ugrabile bi svaki trenutak kad Filip nije bio u gradu da se nađemo. Uvek bi me pozvala i šifrom „čisto je“ dala do znanja da Filip nije tu i da možemo da posedimo i pričamo. I dalje sam joj tajila moju „avanturu“ sa Maksimom. I tako je Maksim izgledao potpuno izlečeno pošto je počeo da se viđa sa nekom devojkom, učiteljicom moje ćerke. Rešila sam da to zaboravim.    Međutim, Elen me je iznenadila svojim pitanjem jednog dana kad smo se okupili kod mene na druženje.

„Šta je to između tebe i Maksima?“ – upitala je ona.  

„Šta je? Nije ništa! Šta bi bilo? Što pitaš?“ – pokušala sam da delujem smireno ali sam osetila kako mi crvenilo nadire u lice a srce sve jače lupa.  

„Ma, hajde! Meni možeš valjda da se poveriš.“ – uzvrati ona. „Zašto bi mi Maksim rekao „ne želim da se tvoja koleginica ponovo uzruzjava zbog mene pa joj molim te prenesi da sam joj sredio kompjuter.“ 

„Ma, ništa, što bih se ja uzrujavala zbog njega. Maksim je možda umislio da nešto ima između nas pa je pokušao nešto a kada sam ga odbila počeo je da me ogovara kao kakva alapača“ – nisam bila baš sasvim iskrena a ni ubedljiva. Nije mi prijalo da to što pokušavam da sahranim ponovo vaskrsava a pogotovu ne da sa nekim to delim.  

„Dobro, kako hoćeš, nadajmo se da je tako, radi tvog mira...“ – rekla je ravnodušno. Mir. Da li sam imala mir? Uzdrhtala sam od pomisli na Maksima ponovo. Nisam mogla da se oduprem porivu da joj to ispričam.  

„Jednom smo se držali za ruke“ – rekla sam odjednom iznenadivši i sebe, a i Elen je podigla glavu sa svoje šolje čaja naglo da se umalo zalila.  Čekala sam njenu reakciju ali nje nije bilo. Onda sam nastavila još većom žestinom. 

„Uhvatilo me je neko ludilo... Stalno na njega mislim... Često uveče kad legnem imam fantazije kako se Maksim i ja volimo ili kradom ili javno... Kako sam napustila Emanuela i  živim s njim... A preko dana, dok spremam večeru mislim da li bi Maksim voleo ovo ili ono... Kako bi on reagovao na moje neuspele specijalitete ili da li bi školjke otvarao nožem za sir kao Emanuel, što me užasava... i tako, nemam mira“ – rekla sam skoro u jednom dahu.  Elen je delovala zamišljleno. Valjda je i sama bila zatečena silinom mojih osećanja.   

„Jesi li čitala Madam Bovari?“- odjednom upita.  

„Jesam ... davno“ – odgovorih u čudu.  

„Meni ona pomaže kao opomena kada mi takve sulude misli padaju napamet.“ – reče ona a onda uzdahnu i nastavi. „Ali ne slušaj mene, šta ja znam šta je dobro... Mogu li svojim primerom da ti poslužim... Jedino što znam da mi pomaže to su ljubavni romani i romantični filmovi... Spašavaju mi pamet... Literatura je prepuna ovakvih priča i retko koja se završava hepiendom... Niko tu ne ostane normalan... „ 

„Baš ti hvala na ničemu“ – rekla sam uvređeno. „Mislila sam da će prijateljica makar da me razume. „ 

„O, draga, razumem ja tebe odlično i veruj mi na tvojoj sam strani šta god da odlučiš“ – zvučala je toplo, saučesnički videvši valjda da me je povredila, „ali ne vidim izlaz iz ovog začaranog kruga a da niko ne bude povređen. Daću ti jedan prijateljski savet. Pokušaj da napraviš listu ljudi koje ćeš povrediti ako se upustiš u vezu sa Maksimom i listu ljudi koje ćeš povrediti ako se ostaviš Maksima, a onda odluči. Ja sam to odavno uradila i rasčistila sa sobom.“ Elen je posrkala svoj čaj i deci objavila pokret. Iako sam potpuno bila svesna da je u pravu osećala sam se  kao malo dete koje je dobilo kritike jer je slomilo neku čašu. Nisam mogla dugo te večeri da se priberem. Deca su me uporno nešto pitala ali su morala da ponove pitanja više puta da bi mi došla do svesti. Jedva sam čekala da legnemo, pre nego što se Emanuel vrati sa poslovne večere,  i da ostanem sama sa svojim mislima... Nekad sam želela da idem sa njim  na te večere. Bila bih uvređena ako me nije pozvao ili nije rekao na vreme da organizujem čuvanje dece. Sada mi je to bilo olakšanje, delić slobodnog vremena koje ću provesti sama sa sobom i svojim milsima. Ipak, i kada su deca legla a ja pokušavala da sredim svoje liste, uhvatio me neki nemir. Odlučila sam da ustanem i potražim neki film na televiziji. Na kablovskoj je već počeo film „Biti zaljubljen“ sa Meril Strip i Robertom De Nirom koji sam već gledala. Kako odgovarajuće! Isplakala sam se ko budala, i pre nego što se film završio, začula sam Emanuelova kola kako se parkiraju ispred kuće. Požurila sam da se uvučem u krevet da ne bih morala da odgovaram na beskrajna Emanuelova pitanja zbog čega sam plakala.  Pravila sam liste u više navrata. Lista povređenih ljudi ako nastavim sa Maksimom je uvek ispadala duža: deca, Emanuel, roditelji, prijatelji... a ona druga je sadržavala samo dve osobe: Maksima i mene... Bilo je tako očigledno, ali takav stereotip. Opet stereotipi... Nisam imala snage da se borim protiv toga. Dakle, morala sam da budem odlučnija u očuvanju svoga braka. Trebala mi je pomoć. Naravno potegla sam za Elen kao bolesnik za analgetik.  

„Šta da radim? Kako da ponovo nađem zadovoljstvo u svom braku“ – pitala sam Elen sutradan na kafi. 

„Vidim da si uradila liste, dobro je, sad će ti biti lakše“ – rekla je saosećajno. „Nadam se“ – bila sam pomalo cinična.

„Ipak se odričem sebe pa se nadam da je to vredno tolike žrtve. Ali sam i dalje blokirana, nemoćna ... Izbegavam Emanuela, uvek žurim da legnem pre njega ilil odužim tuširanje posle njega samo da ne bih morala da razmenjujem s njim banalnosti pre nego što nasrne na mene kao kobac na plen...“ 

„Uf, ne znam da li će tebi pomoći ali ja to rešavam sa romantičnim romanima i filmovima.“  „Na primer?“ – potakoh je  na objašnjenje. „Pa, znaš, čitaš knjige ili gledaš filmove o raznim ljubavima, iz svake možeš da povučeš neku pouku ili da nađeš neku repliku koja baš odgovara vašem braku. Meni to uspeva. Svaki put me smiri i svaki put me vrati mome mužu. Neverovatno zvuči ali na mene tako utiču te stvari. Sem toga često se rasplačem na neke najbanalnije scene pa to mi dođe kao katarza. Oslobodim se negativne enrgije...“ 

„Da znaš da sam i ja sinoć plakala dok sam gledala film „Biti zaljubljen“ – nadovezala sam se na njenu priču. 

„Dobar znak, draga moja! A ja sam juče plakala dok sam gledala film „Sex i grad“! Možeš li da zamisliš, to đubre kome smo se stalno podsmevali, odgledala sam i plakala? – odmahnula sam glavom uz smešak.

„E, pa, možda to nikome nije tužno ali ja sam gorke suze ronila kad je Faca ostavio Keri na venčanju, eto...  ali ja to odmah pretvorim u svoje razloge za zadovoljstvo, kapiraš . Ja sam srećnica jer me niko nije ostavio na venčanju, hranim se tuđim tugama da bih umanjila svoju. Ma moja mi dođe jadna, smešna, neprimetna u odnosu na ostale katastrofe koje čitam ili gledam. Onda se revnosnije posvetim mužu u znak zahvalnosti. Tako to funkcioniše kod mene, nadam se da će i kod tebe, probaj ne može da škodi.“  

„Probaću, naravno. Daj mi za početak neku od tih tvojih lekovitih knjiga.“

„Imam ih čitavu tonu ne brini. U početku me je bilo blam dok sam ih kupovala. Činilo mi se da se ona kasirka u knjižari stalno smeška zbog toga što mi se podsmeva koje naslove uzimam. Ali sam onda pretpostavila da se smeška zato što želi da bude ljubazna a u poslednje vreme mi sama predlaže naslove koje je pročitala, tako da sam shvatila da nisam jedina paćenica!“ – i grohotom se nasmejala na sopstvenu opasku. Morala sam da priznam da je i meni bilo smešno na šta smo mi, takozvane intelektualke, spale. Ali je romantika valjda jedini pravi afrodizijak za žene. A  mi smo ipak žene. Moram priznati da je ovaj Elenin savet upalio. Uvek sam se, nakon neke pročitane knjige ili odgledanog filma, mada pažljivo preporučenih od Elen koja je izbegavala da gleda ili čita bilo šta teško ili opterećujuće, osećala mnogo bolje i sigurnije, mnogo predanije braku. Naše podnevne kafe su sada pratili komentari i utisci o pročitanom i viđenom, umesto sumornih detalja naših još sumornijih brakova. Moram priznati i to da su mi se neki likovi jako sviđali tako da sam se negde poistovećivala sa njima, te pokušala njihove životne filozofije da primenim na svoj mikrosvet. I Elen je bila zadovoljna tako da smo  pomislile da smo konačno otkrile recept za srećan život. No, ne lezi vraže. Jednom mi je dala neku knjigu i rekla da joj ne vraćam jer ako joj Filip pronađe popizdeće. Nisam ukapirala o čemu se radi.  

„Šta mu je sad“ – upitala sam skoro iznervirano. 

„Joj, ne pitaj me ništa. Ponekad mi se čini kao da živim u košmaru, da se to meni ne dešava. Prvo bi mi nekoliko puta kada bi me zatekao sa knjigom, džangrizao  u smislu „samo ti čitaj, a meni nije ispeglana košulja“, ili „nema ništa da se jede“, ili „jesi li proverila deci domaće zadatke pre nego što si uzela da čitaš“... Kao da je postao ljubomoran i na knjige... A onda je počeo da uzima knjige, da ih lista, pa bi prokomentarisao „zašto čitaš ovo đubre kao da ti nedostaje nešto“.  

„I, šta si uradila po tom pitanju?“ - upitala sam zabrinuto da to može i meni da se desi.   „Jedva sam uspela da se izborim da makar izbor literature koje ću da čitam ostavi meni,. Da nema pravo da mi uskraćuje čitanje kao što ni ja njemu ne uskraćujem gledanje bolesnih borilačkih ili ratnih filmova. Ostavio me je na miru ali veruj mi mir mi je ipak narušen. Radije čitam kad on nije tu, gledam filmove na svom laptopu i uvek imam neki tekst otvoren da, kada čujem da dolazi, brzo zaustavim ili makar minimalizujem film, a otvorim tekst kao nešto radim. Počela sam da glumim. A ne znam zaista dokad može tako da se glumi, da se skriva. Znaš ono „zaklela se zemlja raju da se tajne sve odaju“.  

„Ne mogu da verujem u šta se pretvorio tvoj brak“ – rekla sam pomalo sažaljivo ali u suštini sam bila šokirana. „Da li je baš do toga moralo doći?“ – kao da sam pitala samu sebe. „Pitaš li se ponekad kad je sve krenulo naopako?“  

„Naravno da se pitam... ali ništa mi ne pada napamet. Jedino to da Filip i ja nismo jedno za drugo a da smo to postepeno otkrivali. S tim što ja nisam uspevala da stvari okrenem u svoju korist a on je uporan u tome da mene stavi u kalup koji mu  odgovara i ne trpi nikakva odstupanja.“  

„Da li si probala s njim da razgovaraš nekad na tu temu... mislim na temu razlika? – upitala sam naivno. 

„Da li sam probala?! Ha... Milion puta. Zar to uporno ne radim... Pokušavam uvek da odbranim svoje stavove ali kad vidim da ne pomaže, pribegavam ovom drugom sredstvu... glumi. Ne mogu baš ni sebe da se odreknem. Uostalom, mislim da su te stvari na kojima insistiram sitnice a sitnice život čine...zar ne?“ – očekivala je da se složim. Ćutala sam zamišljeno. Da,valjda je tako, mislila sam. Posle određenog vremena sitnice dolaze do izražaja i počinju užasno da nerviraju onog drugog. Kao što su romantični romani nervirali Filipa, tako su fudbalske utakmice izluđivale Elen.  

„Ustvari, znaš šta je tu problem?... Nedostatak ljubavi... – zvučala je sasvim sigurno. Da se mi još uvek volimo, prag tolerancije bi bio veći, trpeli bismo ono drugo ma kakve ludosti činio... ali, nema više ljubavi. Čak ponekad pomislim da me ne podnosi. Osećam mu to u glasu, taj prezir prema svemu što jesam, što radim, što čitam...i to je to. On mene ne podnosi!“  

„A ti njega?“ – dočekala sam je spremna.  

„Očito ni ja njega... Samo znam sigurno da je on prvi počeo sa takvim ponašanjem, veruj mi. Bila sam spremna na mnoge ustupke, a mnoge sam i učinila ušavši u ovaj brak, a on kao da nikad nije bio zadovoljan nego je uvek tražio sve više i više. A kada sam počela sa pokazujem malo više svoje individualnosti počelo je da mu smeta.“ 

„Izgleda da niko nikad nije srećan ni zadovoljan.“ – zaključila sam na kraju. Svi mi imamo svojih problema, pomislila sam, samo nekome rešavanje problema  zagorča život, nadam se da sam ja sad na dobrom putu da rešim svoje probleme dok ih još nisam ni napravila, ako budem mogla da živim sa svojom savesti .

„Da znaš da je moja majka to slikovito objašnjavala  „brak je posuda puna izmeta jedino  na vrhu ima malo meda“, samo mislila sam da je ona usamljen slučaj jer moj pokojni otac je mnogo pio pa je u pijanstvima uvek pravio probleme, ali... to je izgleda samo izgovor, piće, beg od stvarnosti... ili ko zna šta...“ – učinilo mi se da sam osetila tugu u njenom glasu pa sam požurila da je utešim. 

„Hej, to je prošlost, ti si velika devojka sad i imaš o kome da brineš i koga da voliš, zar ne? Pusti sad to...“ – rekla sam. 

„O, ne, ne brini. Neću se sad rasplakati. I tako ga nikad nisam volela. Bio je nikakav otac i dok je bio živ kao da ga nisam ni imala, tako da se ne sekiraš za mene. Nego umorna sam od svog tog nezadovoljstva. Ajde da prestanemo da pričamo o brakovima, molim te, hajde da se pravimo da je sve u redu da vidimo hoćemo li imati kakvih drugih tema za razgovor.“ – rekla je raspoloženo kao dete kada smisli neku novu igru. 

„Zašto ne bi smo pogledale neki film da se razgalimo, a?“ – predložila sam. „Treba nam nešto da nam okupira misli. Sigurno ima nešto na kablovskoj.“  I tako smo odgledale zajedno film Jelisejska polja. Ha! Kako odgovarajuće i kako u stilu naše priče. Samo što su ovde uloge bile malo obrnute. Muž vara ženu.

                                            -nastaviće se-

Treći znak: flertovanje.

Jedno vreme je nastalo zatišje. Svi smo se posvetili svojim porodicama. Kafe smo samo ispijali na brzinu uz nekoliko razmenjenih mišljenja o poslu, metodama, komadima koje ćemo spremati... Bližilo se leto, raspust, putovanja... Elen mi je samo potražila neke knjige za čitanje jer idu porodično na more posle ko zna koliko vremena.

„Jedino želim da se dobro ispavam i da progutam koju knjigu. Da zadovoljim dušu kada telo već ne mogu.“ – rekla mi je uz vragolast osmeh. „Šta ću kad mi menstruacija traje po 35 dana, a često me boli i glava, a već kako znam da budem umorna... zaspim obavezno pre nego što Filip dodje s pijanke, pardon s poslovne večere,  pa on ne sme da me budi jer zna da mi je san svetinja ... i tako ... telo mi pati.“

Ja sam takodje imala malo više vremena za sebe. Deca su već bila dovoljno velika da sami sebi operu guze i da uzmu sok iz frižidera. Posvetila sam se sebi, svom izgledu, svojim potrebama. U avgustu, kada je Emmanuel imao odmor, otišli smo u Odenkur. Tamo je Emanuelova majka imala kuću pa smo se dve nedelje družili sa njegovim rođacima. Bilo je interesantno leto. Deca su uživala a i ja sa njima. Emanuel je ponekad izgledao udaljen i kao da se dosađivao, no, pripisala sam to problemima na poslu kojih nije mogao da se otarasi ni na odmoru. Mobilni mu je često zvonio i, iako bi izlazio na terasu da razgovara, primetila bih užurbanu gestikulaciju koja je govorila da se radi o raspravi. Kad bi se vratio samo bi prokomentarisao kako radi sa debilima koji nisu u stanju ništa da urade bez njega.

Došlo je vreme nove školske godine, vraćali smo se polako ustaljenim životima i pripremali se za novu školsku godinu.

Elen nas je pozvala na rodjendan svoje ćerke. Bila je to lepa zabava u vrtu, roštilj, mnogo dece i mnogo ljudi. Elen je prosto blistala, utegnuta, preplanula, doterana... Čak je i Emanuel, koji nije mnogo voleo Elen jer ju je valjda smatrao suparnicom,  prokomentarisao kako Elen lepo izgleda.

A ona je stizala svuda, svakog da posluži, da ugosti, da doda poneku čašu, salvetu.  Filip je radio oko roštilja i uskoro su se svi muškarci našli tamo sa flašom piva u rukama. Posle torte smo i mi žene našle vremena da razmenimo koju informaciju.

„Daćeš nam recept“- rekla sam Elen. „Da li je samo more zaslužno za taj novi sjaj?“

„O, da ,drage moje, more, sunce i duge noći odmaranja. Decu bi smestili oko 9 u krevet, onda bih čitala još jedan sat ili dva a onda spavanje i spavanje...“

„Samo spavanje?!“ – upitah vragolasto. „Ništa sex?“

„A ne, sa decom u istoj sobi molim te, to nije bilo moguće. Ali smo se voleli platonski kao nekada, držali se za ruke, ljubili se u obraz, razmenjivali sitne nežnosti u svakom trenutku... Mislim da sam se ponovo zaljubila u muža.“ – i prasnu u smeh.

Nasmejali smo se i mi svi.

Mogla sam u to da verujem. Želela sam u to da verujem. Želela sam da se i meni desi ta ponovna ljubav koja će mi doneti sjaj, elan, volju za životom.

Počela je školska godina i mi smo već imali sastanke tima animatora i utvrđivali raspored za već planirane aktivnosti. Nisam baš bila u najboljoj formi posle neprospavane noći zbog tempretaure moga sina, ali sam se radovala susretu sa kolegama koji su bili dobra ekipa. Elen je, naravno, kasnila na sastanak. Kada se pojavila čulo se jedno zajedničko muško-žensko „vau“! Uzvik iznenađenja.

„Da, da , to sam ja, vaša Elen, i ne, nisam sišla sa naslovne strane „Voga“!

Uz takav izgled išlo je i neko čudnije ophođenje tipa „Gi, dušo, ove ćeš časove morati ti da pokrivaš“ ili „David, ljubavi, ja te mnogo volim, ali ovaj komad mora da pretrpi ozbiljne izmene“ ... i slično. Nije izostavila ni žene. Naša tetkica Gvenael, sekretarica centra,  se vidno zacrvenela kada joj je Elen rekla da će joj ištipati te buckaste obraze ako joj skuva čaj, a Mari-Frans, organizatorka,  je dobila po guzi nežnu ćušku kada joj je nešto pokvarila raspored. Ne mogu da budem ljubomorna jer ni mene nije izostavila iz podele nežnosti: „ A ti, dušo,  možeš da tražiš bilo kakav ustupak, na tebe sam posebno slaba jer mi se sviđa tvoja kuhinja tako da ću te oženiti čim se razvedem. Samo bez seksa molim te“. Ne moram opisivati koliko nam je osmeha izazvala, pa , i pored nekih prekornih pogleda zbog vulgarnosti, svi smo se slatko ismejali.
 
Ne znam da li mi se sviđala ova Elen. Jeste, uvek bi mi izmamila osmeh, ali imala sam neku nelagodu u vezi s tim ponašanjem. Preterana euforija je vodila ka nekakvoj ekploziji jer ja nisam bila u stanju da stalno pozitivno reagujem na njene dosetke a verujem ni ostali. Sem toga, meni je to izgledalo kao stalno koketiranje i zavođenje, muškaraca ili žena, dece ili staraca, bez razlike. Svi su je voleli, svi su je tražili, ali da li sam ja bila ljubomorna ili samo zabrinuta drugarica, kuda to vodi...

Jednog jutra nam je „pukao“ internet a morali smo hitno da pošaljemo neku aplikaciju minisatrstvu za donaciju. Maksim, momak koji nam je održavao kompjutere je izašao nešto poslom i nije ga bilo dugo da se vrati. Ja sam sedela i nervirala se... Pozvala sam ga jednom i rekao mi je da stiže za 15 minuta. Nije došao ni posle pola sata a ja sam već počela burno da reagujem. Elen je uzela telefon i pozvala Maksima.

„Hej, Maks, ideš li ljubavi? Crkavamo za tobom svi ovde, naročito Kler. Da, da rekla je da će te poljubiti ako odmah dođeš... Za početak samo poljubac da...Ma fuck the Fnac, sačekaće te kablovi i diskovi i posle,  ili ćemo naći drugog muškarca za provod, O.K.? ... Dobro, za 5 minuta ni minut više dragi... “

Možda bi neko drugi sa strane ko je slušao pomislio „kakav je ovo bordel?“. Odmah mi je Emanuel proleteo kroz glavu . Šta bi on rekao? Da li bi se samo nasmejao ili bi posumnjao da ja sa Maksimom razmenjujem i mnogo više od poljubaca. Mada su se meni, iako sam se zacrvenela kada je Maksim zaista došao posle samo 4 minuta i postavio obraz za poljubac a kada sam krenula da ga poljubim, brzo okrenuo glavu, tako da sam ga poljubila pravo u usta, svakakve misli vrtele po glavi u vezi Maksima. Pa i nije da nije moj tip, ali od tog ukradenog poljupca  sam ga gledala sasvim drugim očima. Uhvatila bih sebe kako intezivno razmišljam o njemu sebi postavljam raznorazna pitanja. Recimo, da li je tako brzo došao zbog Eleninog ubedljivog poziva  ili zbog obećanja da ću ga JA poljubiti. Da li je imao neke skrivene želje u vezi samnom ili je to bila samo potreba da nekog poljubi. Da li sam ga ja privlačila ili je samo hteo da napravi fazon.

Bilo kako bilo, ja nisam više bila ista. Nisam osetila takvo uzbuđenje od srednje škole dok smo se Emanuel i ja samo gledali danima u školskom dvorištu. Preispitivala sam svaki Maksimov gest, svaku reč, pogled... Crvenela sam se kad bi mi se obratio, stvari, koje mi je dodavao ispadale, bi mi iz ruke, drmnuo bi me elektricitet kad bi se očešali u prolazu... Moram priznati bilo mi je interesantno.

Tog 8. decembra smo slavili Dan Centra. Posle priredbe koju smo pripremili sa klincima, svi smo otišli na piće da proslavimo uspešno odrađen zadatak. Maksim je kao slučajno sedeo pored mene. Moram priznati da sam to i priželjkivala. Sipao mi je piće, naslanjao se na mene da mi ispriča nešto na uvo, dodavao mi je grickalice koje su bile dalje od mene. Svi su bili veseli, nasmejani, ponela me je atmosfera... Uhvatio me je za ruku isod stola, pomislila sam „zašto da ne“... Zazvonio mi je telefon i raspršio sve fantazije. Bio je to Emanuel koji mi je javljao da me sin traži. Imao je povišenu temperaturu. I ...na tome se završila moja prva „avantura“, moje prvo iskušenje...

Dugo sam posle toga analizirala svoje ponašanje. Šta je to što me je zamalo navelo na greh?! Vraćala sam se na trenutak kada je Elen izazvala poljubac ali da li sam mogla nju da krivim?Bila sam povodljiva, emotivno zapuštena žena, slaba na pažnju muškaraca i žena koja je zaboravila svoje zavete.  Srećom, Alen je bio dobro već posle dva dana ali da li mi je trebalo takvo otrežnjenje da shvatim kako su mi deca ipak najbitnija?

Sledećih dana sam izbegavala Maksima i njegove poglede. Rešila sam da stavim tačku na tu „avanturu“ koja nije ni počela. Već sam se dovoljno osećala kao krivac. Smanjila sam i viđanje sa Elen. Bila mi je potrebna pauza... Ipak, ona nije stvari ostavljala nedovršene. Primetila je da nešto nije u redu i danima insistirala da odemo na kafu za vreme pauze. Činilo mi se da ni ona nije baš u najboljoj formi pa sam zato pristala posle nekoliko dana ubeđivanja.

„Hej, šta se dešava?“ – nije mogla da sačeka da dođemo do kafea. „Nekako si mi odsutna. Jel sve u redu?“
„Ma da, sve je u redu... Samo sam malo iscrpljena zbog Alenove bolesti... – slagala sam.

„Zašto? Pa on je samo malo bio prehlađen, zar ne?“ – upitala je zabrinutu.

„Jeste, hvala bogu sad je dobro... nego, znaš kako se ja izbezumim kad su mi deca bolesna...“- pokušala sam da delujem ubedljivo.

„Dobro je... Mene je i sramota da te zamaram svojim problemima al htela sam da ti kažem da sam opet imala problema sa Filipom, ljubomorne scene, i da odsad  moram  da izbegavam muški rod u širokom luku...“

Kao da mi je laknulo što je i ona donela istu odluku. Tako sam mogla da pronađem više snage za istrajnost pred iskušenjima.

„Zamisli“ – rešila je ipak da mi ispriča, „poludeo je kada mi je neki njegov poznanik pre neko veče u jednom kafeu gde smo svratili na piće posle pozorišta, tražio da mu napišem na mobilnom „volim te“ na španskom. Kao hteo je da pošalje poruku nekoj devojci iz Španije a Filip je kad smo došli kući iskonstruisao celu priču: što ti njemu pišeš „volim te“, odakle ti njega znaš, pa zašto baš tebi to traži, nisi ti jedina koja zna španski... i tako u nedogled da nisam znala šta me je snašlo... Pala sam u žešći bedak. Nisam imala ni snage da se pravdam.... Ne znam zbog čega da se pravdam... Šta sam uradila loše?! Učinila uslugu njegovom poznaniku! Hej!?

Čitava priča mi je delovala suludo ali možda sam Elen sada gledala malo drugačijim očima pa mi je prosto negde bilo drago što joj je Filip održao lekciju. I terbalo je nešto da je smiri... Tako ću se valjda i sama smiriti...

No, kako smiriti Maksima, na to nisam ni pomišljala. On mi je dao prostora da se smirim. Pokušavao je u više navrata da mi nešto kaže ali sam ga vešto izbegavala. Ipak, bio je uporan i konačno me uhvatio u škripac kada smo bili sami.

„Ne možeš pobeći od mene“ – rekao je. Ne možeš da se praviš kao da se nije ništa desilo...“

„I nije se ništa desilo Maksime“ – uzvratih pomalo osorno.

„Nemoj mi reći da se ne sećaš zabave „Kod Pjera“, dodir ruke, uzdrhtalost tvoga tela, nežni pogledi... Hoćeš reći da umišljam?“ – bio je uporan.

„Ma, pusti sad to“- rekla sam. „Poneo me je trenutak, to je bila ludost koju sebi ne smem da priuštim.“

„Ti ne možeš da priuštiš?“ – bio je vidno ljut. „Ti ne možeš sebi da priuštiš mene?! A pitaš li mene kako se ja osećam? Da li sam bio povređen? Izigran? Znače li tebi uopšte išta tuđa osećanja ili si uvek samo ti u centru pažnje?“ – postavljao mi je pitanja u gradaciji a ja sam, na ivici suza, samo nemoćno odmahivala glavom. „Ne, draga moja, neću ti biti prepreka. Ali, da znaš,  ako ti zatrebam nekad, možda neću biti tu.“ – a onda se okrenuo od mene ljutito šutnuvši stolicu koja mu se našla na putu. Počela sam nekontrolisano da plačem. Sreća da sam bila sama u kancelariji. „Šta sam to uradila sem što sam stekla neprijatelja“ – mislila sam. Ipak, negde u dubini duše bila sam polaskana. „Maksim je pričao o osećanjima, da li me voli ili mu je samo muška sujeta povređena“...  Stalno sam se vraćala na taj trenutak dodira ruke i staklastog pogleda. Jeza mi je prolazila niz kičmu...

A onda, te noći, dok sam pokušavala da vodim ljubav sa Emanuelom, prolazilo mi je milion ludih misli kroz glavu. „Bože, kako je ovo jadno... Da li bi mi bilo ovako dosadno sa Maksimom...“ a onda bi me stvarnosti dozvala nežnost Emanuelovog zagrljaja pa bih više puta ponovila: „Hvala ti bože na ovoj ljubavi, mene ovaj čovek voli, zaista voli, ne smem da ga izneverim...“ I tako su se smenjivale griža savesti i dosada.. Orgazam je, naravno, izostao...

-NASTAVIĆE SE-