Treći znak: flertovanje.
Jedno vreme je nastalo zatišje. Svi smo se posvetili svojim porodicama. Kafe smo samo ispijali na brzinu uz nekoliko razmenjenih mišljenja o poslu, metodama, komadima koje ćemo spremati... Bližilo se leto, raspust, putovanja... Elen mi je samo potražila neke knjige za čitanje jer idu porodično na more posle ko zna koliko vremena.
„Jedino želim da se dobro ispavam i da progutam koju knjigu. Da zadovoljim dušu kada telo već ne mogu.“ – rekla mi je uz vragolast osmeh. „Šta ću kad mi menstruacija traje po 35 dana, a često me boli i glava, a već kako znam da budem umorna... zaspim obavezno pre nego što Filip dodje s pijanke, pardon s poslovne večere, pa on ne sme da me budi jer zna da mi je san svetinja ... i tako ... telo mi pati.“
Ja sam takodje imala malo više vremena za sebe. Deca su već bila dovoljno velika da sami sebi operu guze i da uzmu sok iz frižidera. Posvetila sam se sebi, svom izgledu, svojim potrebama. U avgustu, kada je Emmanuel imao odmor, otišli smo u Odenkur. Tamo je Emanuelova majka imala kuću pa smo se dve nedelje družili sa njegovim rođacima. Bilo je interesantno leto. Deca su uživala a i ja sa njima. Emanuel je ponekad izgledao udaljen i kao da se dosađivao, no, pripisala sam to problemima na poslu kojih nije mogao da se otarasi ni na odmoru. Mobilni mu je često zvonio i, iako bi izlazio na terasu da razgovara, primetila bih užurbanu gestikulaciju koja je govorila da se radi o raspravi. Kad bi se vratio samo bi prokomentarisao kako radi sa debilima koji nisu u stanju ništa da urade bez njega.
Došlo je vreme nove školske godine, vraćali smo se polako ustaljenim životima i pripremali se za novu školsku godinu.
Elen nas je pozvala na rodjendan svoje ćerke. Bila je to lepa zabava u vrtu, roštilj, mnogo dece i mnogo ljudi. Elen je prosto blistala, utegnuta, preplanula, doterana... Čak je i Emanuel, koji nije mnogo voleo Elen jer ju je valjda smatrao suparnicom, prokomentarisao kako Elen lepo izgleda.
A ona je stizala svuda, svakog da posluži, da ugosti, da doda poneku čašu, salvetu. Filip je radio oko roštilja i uskoro su se svi muškarci našli tamo sa flašom piva u rukama. Posle torte smo i mi žene našle vremena da razmenimo koju informaciju.
„Daćeš nam recept“- rekla sam Elen. „Da li je samo more zaslužno za taj novi sjaj?“
„O, da ,drage moje, more, sunce i duge noći odmaranja. Decu bi smestili oko 9 u krevet, onda bih čitala još jedan sat ili dva a onda spavanje i spavanje...“
„Samo spavanje?!“ – upitah vragolasto. „Ništa sex?“
„A ne, sa decom u istoj sobi molim te, to nije bilo moguće. Ali smo se voleli platonski kao nekada, držali se za ruke, ljubili se u obraz, razmenjivali sitne nežnosti u svakom trenutku... Mislim da sam se ponovo zaljubila u muža.“ – i prasnu u smeh.
Nasmejali smo se i mi svi.
Mogla sam u to da verujem. Želela sam u to da verujem. Želela sam da se i meni desi ta ponovna ljubav koja će mi doneti sjaj, elan, volju za životom.
Počela je školska godina i mi smo već imali sastanke tima animatora i utvrđivali raspored za već planirane aktivnosti. Nisam baš bila u najboljoj formi posle neprospavane noći zbog tempretaure moga sina, ali sam se radovala susretu sa kolegama koji su bili dobra ekipa. Elen je, naravno, kasnila na sastanak. Kada se pojavila čulo se jedno zajedničko muško-žensko „vau“! Uzvik iznenađenja.
„Da, da , to sam ja, vaša Elen, i ne, nisam sišla sa naslovne strane „Voga“!
Uz takav izgled išlo je i neko čudnije ophođenje tipa „Gi, dušo, ove ćeš časove morati ti da pokrivaš“ ili „David, ljubavi, ja te mnogo volim, ali ovaj komad mora da pretrpi ozbiljne izmene“ ... i slično. Nije izostavila ni žene. Naša tetkica Gvenael, sekretarica centra, se vidno zacrvenela kada joj je Elen rekla da će joj ištipati te buckaste obraze ako joj skuva čaj, a Mari-Frans, organizatorka, je dobila po guzi nežnu ćušku kada joj je nešto pokvarila raspored. Ne mogu da budem ljubomorna jer ni mene nije izostavila iz podele nežnosti: „ A ti, dušo, možeš da tražiš bilo kakav ustupak, na tebe sam posebno slaba jer mi se sviđa tvoja kuhinja tako da ću te oženiti čim se razvedem. Samo bez seksa molim te“. Ne moram opisivati koliko nam je osmeha izazvala, pa , i pored nekih prekornih pogleda zbog vulgarnosti, svi smo se slatko ismejali.
Ne znam da li mi se sviđala ova Elen. Jeste, uvek bi mi izmamila osmeh, ali imala sam neku nelagodu u vezi s tim ponašanjem. Preterana euforija je vodila ka nekakvoj ekploziji jer ja nisam bila u stanju da stalno pozitivno reagujem na njene dosetke a verujem ni ostali. Sem toga, meni je to izgledalo kao stalno koketiranje i zavođenje, muškaraca ili žena, dece ili staraca, bez razlike. Svi su je voleli, svi su je tražili, ali da li sam ja bila ljubomorna ili samo zabrinuta drugarica, kuda to vodi...
Jednog jutra nam je „pukao“ internet a morali smo hitno da pošaljemo neku aplikaciju minisatrstvu za donaciju. Maksim, momak koji nam je održavao kompjutere je izašao nešto poslom i nije ga bilo dugo da se vrati. Ja sam sedela i nervirala se... Pozvala sam ga jednom i rekao mi je da stiže za 15 minuta. Nije došao ni posle pola sata a ja sam već počela burno da reagujem. Elen je uzela telefon i pozvala Maksima.
„Hej, Maks, ideš li ljubavi? Crkavamo za tobom svi ovde, naročito Kler. Da, da rekla je da će te poljubiti ako odmah dođeš... Za početak samo poljubac da...Ma fuck the Fnac, sačekaće te kablovi i diskovi i posle, ili ćemo naći drugog muškarca za provod, O.K.? ... Dobro, za 5 minuta ni minut više dragi... “
Možda bi neko drugi sa strane ko je slušao pomislio „kakav je ovo bordel?“. Odmah mi je Emanuel proleteo kroz glavu . Šta bi on rekao? Da li bi se samo nasmejao ili bi posumnjao da ja sa Maksimom razmenjujem i mnogo više od poljubaca. Mada su se meni, iako sam se zacrvenela kada je Maksim zaista došao posle samo 4 minuta i postavio obraz za poljubac a kada sam krenula da ga poljubim, brzo okrenuo glavu, tako da sam ga poljubila pravo u usta, svakakve misli vrtele po glavi u vezi Maksima. Pa i nije da nije moj tip, ali od tog ukradenog poljupca sam ga gledala sasvim drugim očima. Uhvatila bih sebe kako intezivno razmišljam o njemu sebi postavljam raznorazna pitanja. Recimo, da li je tako brzo došao zbog Eleninog ubedljivog poziva ili zbog obećanja da ću ga JA poljubiti. Da li je imao neke skrivene želje u vezi samnom ili je to bila samo potreba da nekog poljubi. Da li sam ga ja privlačila ili je samo hteo da napravi fazon.
Bilo kako bilo, ja nisam više bila ista. Nisam osetila takvo uzbuđenje od srednje škole dok smo se Emanuel i ja samo gledali danima u školskom dvorištu. Preispitivala sam svaki Maksimov gest, svaku reč, pogled... Crvenela sam se kad bi mi se obratio, stvari, koje mi je dodavao ispadale, bi mi iz ruke, drmnuo bi me elektricitet kad bi se očešali u prolazu... Moram priznati bilo mi je interesantno.
Tog 8. decembra smo slavili Dan Centra. Posle priredbe koju smo pripremili sa klincima, svi smo otišli na piće da proslavimo uspešno odrađen zadatak. Maksim je kao slučajno sedeo pored mene. Moram priznati da sam to i priželjkivala. Sipao mi je piće, naslanjao se na mene da mi ispriča nešto na uvo, dodavao mi je grickalice koje su bile dalje od mene. Svi su bili veseli, nasmejani, ponela me je atmosfera... Uhvatio me je za ruku isod stola, pomislila sam „zašto da ne“... Zazvonio mi je telefon i raspršio sve fantazije. Bio je to Emanuel koji mi je javljao da me sin traži. Imao je povišenu temperaturu. I ...na tome se završila moja prva „avantura“, moje prvo iskušenje...
Dugo sam posle toga analizirala svoje ponašanje. Šta je to što me je zamalo navelo na greh?! Vraćala sam se na trenutak kada je Elen izazvala poljubac ali da li sam mogla nju da krivim?Bila sam povodljiva, emotivno zapuštena žena, slaba na pažnju muškaraca i žena koja je zaboravila svoje zavete. Srećom, Alen je bio dobro već posle dva dana ali da li mi je trebalo takvo otrežnjenje da shvatim kako su mi deca ipak najbitnija?
Sledećih dana sam izbegavala Maksima i njegove poglede. Rešila sam da stavim tačku na tu „avanturu“ koja nije ni počela. Već sam se dovoljno osećala kao krivac. Smanjila sam i viđanje sa Elen. Bila mi je potrebna pauza... Ipak, ona nije stvari ostavljala nedovršene. Primetila je da nešto nije u redu i danima insistirala da odemo na kafu za vreme pauze. Činilo mi se da ni ona nije baš u najboljoj formi pa sam zato pristala posle nekoliko dana ubeđivanja.
„Hej, šta se dešava?“ – nije mogla da sačeka da dođemo do kafea. „Nekako si mi odsutna. Jel sve u redu?“
„Ma da, sve je u redu... Samo sam malo iscrpljena zbog Alenove bolesti... – slagala sam.
„Zašto? Pa on je samo malo bio prehlađen, zar ne?“ – upitala je zabrinutu.
„Jeste, hvala bogu sad je dobro... nego, znaš kako se ja izbezumim kad su mi deca bolesna...“- pokušala sam da delujem ubedljivo.
„Dobro je... Mene je i sramota da te zamaram svojim problemima al htela sam da ti kažem da sam opet imala problema sa Filipom, ljubomorne scene, i da odsad moram da izbegavam muški rod u širokom luku...“
Kao da mi je laknulo što je i ona donela istu odluku. Tako sam mogla da pronađem više snage za istrajnost pred iskušenjima.
„Zamisli“ – rešila je ipak da mi ispriča, „poludeo je kada mi je neki njegov poznanik pre neko veče u jednom kafeu gde smo svratili na piće posle pozorišta, tražio da mu napišem na mobilnom „volim te“ na španskom. Kao hteo je da pošalje poruku nekoj devojci iz Španije a Filip je kad smo došli kući iskonstruisao celu priču: što ti njemu pišeš „volim te“, odakle ti njega znaš, pa zašto baš tebi to traži, nisi ti jedina koja zna španski... i tako u nedogled da nisam znala šta me je snašlo... Pala sam u žešći bedak. Nisam imala ni snage da se pravdam.... Ne znam zbog čega da se pravdam... Šta sam uradila loše?! Učinila uslugu njegovom poznaniku! Hej!?
Čitava priča mi je delovala suludo ali možda sam Elen sada gledala malo drugačijim očima pa mi je prosto negde bilo drago što joj je Filip održao lekciju. I terbalo je nešto da je smiri... Tako ću se valjda i sama smiriti...
No, kako smiriti Maksima, na to nisam ni pomišljala. On mi je dao prostora da se smirim. Pokušavao je u više navrata da mi nešto kaže ali sam ga vešto izbegavala. Ipak, bio je uporan i konačno me uhvatio u škripac kada smo bili sami.
„Ne možeš pobeći od mene“ – rekao je. Ne možeš da se praviš kao da se nije ništa desilo...“
„I nije se ništa desilo Maksime“ – uzvratih pomalo osorno.
„Nemoj mi reći da se ne sećaš zabave „Kod Pjera“, dodir ruke, uzdrhtalost tvoga tela, nežni pogledi... Hoćeš reći da umišljam?“ – bio je uporan.
„Ma, pusti sad to“- rekla sam. „Poneo me je trenutak, to je bila ludost koju sebi ne smem da priuštim.“
„Ti ne možeš da priuštiš?“ – bio je vidno ljut. „Ti ne možeš sebi da priuštiš mene?! A pitaš li mene kako se ja osećam? Da li sam bio povređen? Izigran? Znače li tebi uopšte išta tuđa osećanja ili si uvek samo ti u centru pažnje?“ – postavljao mi je pitanja u gradaciji a ja sam, na ivici suza, samo nemoćno odmahivala glavom. „Ne, draga moja, neću ti biti prepreka. Ali, da znaš, ako ti zatrebam nekad, možda neću biti tu.“ – a onda se okrenuo od mene ljutito šutnuvši stolicu koja mu se našla na putu. Počela sam nekontrolisano da plačem. Sreća da sam bila sama u kancelariji. „Šta sam to uradila sem što sam stekla neprijatelja“ – mislila sam. Ipak, negde u dubini duše bila sam polaskana. „Maksim je pričao o osećanjima, da li me voli ili mu je samo muška sujeta povređena“... Stalno sam se vraćala na taj trenutak dodira ruke i staklastog pogleda. Jeza mi je prolazila niz kičmu...
A onda, te noći, dok sam pokušavala da vodim ljubav sa Emanuelom, prolazilo mi je milion ludih misli kroz glavu. „Bože, kako je ovo jadno... Da li bi mi bilo ovako dosadno sa Maksimom...“ a onda bi me stvarnosti dozvala nežnost Emanuelovog zagrljaja pa bih više puta ponovila: „Hvala ti bože na ovoj ljubavi, mene ovaj čovek voli, zaista voli, ne smem da ga izneverim...“ I tako su se smenjivale griža savesti i dosada.. Orgazam je, naravno, izostao...
-NASTAVIĆE SE-
